ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ НАСТАВНИЦЕ РАЊЕНЕ У РИБНИКАРУ: "Нагло је отворио врата и прво је мене упуцао"

Одржала је Тања готово читав први час у 7/2. Он тог јутра није дошао. Његово место у другој клупи било је празно. Све до 8.40.

Овим речима се рањена наставница Татјана Стевановић, присећа кобног дана у Основној школи "Владислав Рибникар".

- Тада је нагло отворио врата и прво мене упуцао. Претпостављам да сам ја колатерална штета, да ме уклони с пута да би могао да уради оно што је замислио. Сећам се да сам прво упуцана у стомак. Одлетела сам и пала... Онда је наступио страховит бола. Тога се сећам, као и уплашеног погледа ученице из друге клупе која више није међу нама. Изгубила сам дах и помислила - то је то. То је крај...

- Мучи ме одговор на питање да ли сам могла другачије. Да ли би било другачије да сам схватила шта се дешава? Или би можда било још горе? Да сам кренула ка вратима, вероватно бих настрадала као девојчица која је изашла из тоалета када је чула звуке. Нисам схватила ситуацију. Нико од нас није...

Сећа се да је чула пуцње по учионици док је лежала на поду. Само пуцње. Без икаквог дечјег гласа... Језиво..

- Онда је неко дете дошло до мене. Загрлила сам га. Не знам како се то десило. Једно време смо тако лежале заједно. И онда је она отишла. Није рањена, касније сам сазнала ко је девојчица.

Вероватно је дошла до мене да је заштитим. И знам да смо загрљене лежале неко време. Тога се сећам, магловито. Док сам лежала, једино што сам видела је бледо лице тешко рањеног ученика, који ме је уплашено погледао. Он се сада налази на болничком лечењу у Америци и сви се молимо за његов опоравак. Губила сам свест и враћала се... Онда мрак. Па улазак првог колеге у учионицу, када је затекао то што је затекао...

Тада је већ ученик који је починио масакр искочио кроз прозор. Предао се.

- То су неки тренуци које уопште не можете да објасните. Када сам тако погођена лежала, готово без ваздуха, само су ми моја деца била пред очима. Ти тренуци, та четири минута, то је неко време које је у мојој свести растегнуто до бесконачности. Када сам у једном тренутку дошла свести и видела на рукама ране, помислила сам да нису праве. Говорила сам себи, ма то је нешто друго. А онда сазнање, аха, то ипак јесте права крв - испричала је она.