"Сахранила сам га са бурмом, а ја верно чекам да одем код њега" Милени погинуо вереник, она открила БОЛНУ ПРИЧУ
Пре три дана су у стравичној саобраћајној незгоди у Челареву настрадали Вељко Илијић (27) и кум Илија Дукић (21).
- Кума ме је позвала и рекла да су имали удес и да дођем код гробља. Плачући сам се спремила и отишла тамо, а кад сам стигла затекла сам призор у који нисам могла да поверујем. Очекивала сам да ћу га угледати како стоји испред аута, али њега није било. Неверица, туга, бол, неподношљиво...
Овако почиње потресну исповест Милена Дукић, три дана након што су у стравичној саобраћајној незгоди у Челареву настрадали њен вереник Вељко Илијић (27) и кум Илија Дукић (21).
Вељко и Милена су раније тог кобног дана били код кумова на весељу, славили су јер је Илија Дукић (21) постао полицајац. Све је било идилично и нико није могао ни да посумња како ће се тај дан завршити.
Када су завршили са слављем, Вељко је позвао Милену да се провозају један круг. Међутим, у току вожње се Вељков "југо" заглавио, а како нису могли да га поново покрену, у помоћ су позвали Илију и његовог стрица.
- Сви смо отишли другим колима по сајле, али када сам упитала да се вратим са њим на место где је "југо", Вељко ми је рекао: "Немој, иди горе греј се, сад ћу ја доћи".
Иако је имала неки лош предосећај, Милена није могла ни да претпостави да се Вељко више никада неће вратити.
Кума ју је касније позвала рекавши да дође у Гложан код гробља, да су њих двојица имали удес. Преплашена девојка се плачући спремила, а ни данас јој, каже, није јасно како је тако шокирана и уплакана стигла до места несреће.
- Стижем тамо а испред мене призор за не поверовати. Не дају ми да приђем, теше ме и говоре да ће све бити добро. Тада стижу ватрогасци, хитна, полиција, а ја га и даље дозивам али њега нема. Докторка неће ништа да ми каже, само ме тера да попијем таблету за смирење коју не желим - прича неутешна девојка.
Како каже, када су видели да не могу да је смире, саопштили су јој ужасне вести.
- Рекла ми је: "Возач је преминуо, на месту је остао мртав". Неверица, туга, бол, неподношљиво... Пристижу његови и моји, сви плачу, говоре како је то само километар од Вељкове куће - прича неутешна девојка и додаје да су пред зору њу и Вељковог оца одвезли у Хитну.
- Дан 9.11.2018. не сматрам даном само његове сахране, већ и даном наше свадбе. Хтео је златну бурму и добио је. Однео је своју са собом, са њом ме чека верно, као што ја са својом верно чекам дан да одем код њега и да на оном свету проживимо оно што на овом нисмо стигли - каже она.
Дирљива прича младог заљубљеног пара почела је августа 2012. године у једном локалном кафићу у Челареву, када су се Милена и Вељко нашли у истом друштву. То није био први пут да се они виде, али је био пресудан за почетак њихове заједничке будућности.
- Требало је да иде на посао ујутру, али ми је рекао да жели да буде дуже са мном. Казао ми је да је судбина то што смо се поново спојили, што се и показало за ових шест година, два месеца и осам дана колико смо провели заједно. Ту ноћ смо остали заједно до седам ујутру а тада ми је рекао оно што ми увек понављао: "Све што је моје и твоје је, уз тебе сам за све што треба, кад год да затреба" - прича неутешна Милена.
Са тешким и опасним повредама и Вељков кум, који је био на месту сувозача, превезен је истог дана у болницу. Нажалост, он је подлегао повредама након два дана и поред огромних напора лекара да му спасу живот.
Од тренутка када су почели везу, прича она, увек су били срећни и весели и живели су складним животом.
Текло је време, а заљубљени пар је планирао много тога. Вељко је 2013. године отишао у Каменицу где је завршио курс за полицајца, а Милена каже да је та година била јако тешка за њих. Ипак, издржали су.
- Онда је он почео да ради у Бачкој Паланци и тад је отпочела његова каријера полицајца. Уједно смо тада почели да тражимо кућу у којој ћемо живети - прича неутешна вереница додајући да њен несуђени муж није имао ниједну мрљу у каријери.
Вељко је потом подигао кредит, а уз помоћ Милениних родитеља купили су кућу коју су полако почели да опремају. Пазарили су намештај "од плате до плате" јер су желели да све среде сами. Од усељења их је делило само то што нису имали кревет који су капарисали и који би требало да стигне.
Планирали су да одмах после кревета купе и бурме и да се договоре око свадбе. Али нажалост, ништа од тога нису стигли.
- Бурме сам купила пред сахрану, а подршку су ми, уместо њега, давале моја и његова мајка, његов ујак, сестра... Он остаје са мном заувек у срцу, души, мислима, крви... У мом животу, јер је он био мој живот и то остаје заувек.
