НАЈПОТРЕСНИЈА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ УБИЈЕНОГ ДЕЧАКА: До сада непозната прича о масакру у Младеновцу, овако се одиграла КРВАВА НОЋ

Момак из Дубоне имао је само 24 године када му је живот одузет на стравичан начин у ноћи између 3. и 4. маја, када је Урош Блажић наоружан кренуо из своје викендице у Варовницама. Његова породица пет месеци касније не може да се помири са губитком.

- Мој брат, моја остварена жеља као сестре да има брата... Срећа, радост и љубав трајала је непуних 25 година, само толико! Рођен је  1. јула 1998. године. Био је то наш најсрећнији дан, најлепши месец, све док није дошао 4. мај, када је један монструм узео све оно што смо имали и све што долази, све оно лепо што је заједно требало да проживимо. Тај датум је за мене сада црвене боје, подсећа на крв која се те ноћи разлила - прича за медије његова сестра

О свом брату говори као о посебној особи, вредном, емотивном, послушном и прелепом момку. Описује га као младића пуног позитивне енергије, који је увек био насмејан и мио, весео, љубазан и пун поштовања према другима.

- Био је пун планова за будућност, син за пример. Наши родитељи су били поносни на њега, био је њихова светла тачка и њихова будућност, њихова јутарња радост и вечерња срећа. Научили су га да буде такав какав је био и ја сам била срећна што га имам и што је он такав, а мој. Радио је у Електродистрибуцији у Младеновцу, био је вредан и послушан радник који се много залагао како би добио тај посао, а сада на том радном месту ради неко други - додаје.

Како каже, имао је девојку коју је много волео, а која је била једнако добра особа као и он. Цела породица ју је заволела, воли је и даље, а она је и даље уз њих.

- Ма где је живот сутра одвео, ми ћемо за њу увек да будемо ту јер је она посебна. Ове године је планирао да је вери, а да следеће праве свадбу. Сви смо маштали о том дану. Сањали смо ту његову срећу и испуњен живот, јер је, после мене, он био следећи који ће да се венча и оснује породицу. Нажалост, све је упропастила та ноћ, тај монструм, слабић, који није био чист, али му ни родитељи нису били бољи јер га нису лечили пре тог 4. маја. Нормалан човек овако нешто не би могао да помисли, а камоли да уради - истиче сестра.

Телефон почео да звони

Било је 23.10 сати када јој је, у ноћи 3. маја, стигла порука од другарице. "Шта се то дешава код тебе у Дубони, ко то пуца?", гласила је порука. Како каже, згранула се и у спеби помислила да тако нешто није могуће, да зна своје село, које је увек било мирно.

- Звала сам прво мајку, али се није јављала јер она раније иде да спава. Онда сам звала брата. Била сам баш упорна. Телефон је звонио, поруке су стизале, а одговора није било јер се ни тата није јављао. Почела сам да осећам бригу, страх и сузе су одмах кренуле. Упутила сам се ка мојима, а успут сам чула да је мој брат рањен. Сестра ми је јавила да је ван животне опасности, па ми је било мало лакше. Стижем на равни гај. Све врви од полиције, пуно је форензичара. Губим се од оних полицијских ротација, тражим брата - додаје.

Полиција јој није дала да прође. Није знала да ли се први злочин догодио баш ту. Прешла је преко њива и изашла у Мало Орашје, а потом на ауто-пут, где није било никог. Патроле их нису заустављале. Искључили су се на наплатној рампи Мали Пожаревац. Испред Хитне помоћи је било много људи и возила.

- Ишла сам, а ноге као да су све краће. Ротациона светла су се видела свуда, вртела сам се у круг, тражила своје, чекала да ми кажу да ће да буде добро. Али дочекала сам да чујем најгоре. Видела сам да отац седи на клупи. Дотрчала сам, клекнула и питала где је мој брат  и да ли је добро, а он је гледао у једну тачку, негде поред мене. Када сам случајно ставила руку на његову другу ногу, осетила сам да није његова, већ мајкина. Она је седела поред њега, ставила главу у његово крилно, а он ју је огрнуо једним делом своје јакне, као да је хтео да је угреје, утеши, а није могао да утеши ни себе - присећа се сестра дана када је њена породица чула најгоре вести.

Њен отац је, каже, можда покушао да јој сакрије поглед ка Хитној помоћи, ка стварности која је била испред њих, а она, "накљукана седативима није имала снаге да проговори".

- Када сам их поново питала да ли је мој брат жив, сузе су им потекле и тата је рекао: "Не, нема  га више". То је шок, таква информација не може да се прихвати, то је немогуће. Било је страшно и то знају само они који су изгубили некога. Само они знају како душа боли, како се срце слама. Кукала сам и вриштала, али помоћи није било, као ни могућноти да га видим. И даље не прихватам да га нема. За мене је само отишао и ја га и даље чекам да дође - додаје.

Возили рањеног сина

Носећи се са личном муком и траумом, сестра се пита како ли је тек њеним родитељима. Њена мајка чула је рафалну пуцњаву, а инстинкт једне мајке није јој дао мира. Отрчала је у школско двориште да тражи сина. Њен отац је први стигао, а потом је и мајка стигла трчећи. У школском дворишту затекли су децу која леже у крви.

- Док је тата обилазио свако дете, мајка је само тражила брата. Они су били много везани. Тата је трчао око школе и тражио га, мислио је да је побегао, али мајка га је пронашла испод клупе. Поливали су га водом јер је имао пулс и давао знаке живота. Брзо су га ставили у камион и одвезли у Хитну. Седео је у мајчином крилу као кад је био мали. Једно руком му је држала главу, а другом притискала рану на стомаку. Дозивала га је како би отворио очи. Молила је Бога да јој само тада помогне - прича Сузана.

За то време, њихов отац покушавао је да сину што пре обезбеди лекарску негу. Возио је камион што је брже могао, све време сину опипавајући пулс, који се непосредно пре доласка до Хитне помоћи, више није осетио.

- Тату је ипак одржавала нада да није лепо напипао пулс и да ће да стигну на време. Лекари су предузели све што су могли, али је Дачи метак оштетио стомачну аорту и спаса није било. Сад су нам остала само сећања, слике, снимци и приче о њему. Докле год то постоји, он ће да живи, а живиће сигурно док ми постојимо. Његов гроб и даље посећује много људи. Наши родитељи свакодневно одлазе на гробље. Тата, који је пун туге и бола, све потискује због мајке. Она је жена којој је душа завијена у црно, која га пет месеци константно оплакује, дозива га и проклиње судбину што јој узе све, а он је био њено све. Много пута је изговорила једну реченицу: "Деца која сахрањују родитеље треба да певају, а не плачу, јер не постоји већа бол него када родитељ сахрањује дете - закључује.

Потресне речи мајке

Мајка страдалог дечака  за  медије каже да, док мајке натрадалих оплакују своју децу на гробовима, мајка Уроша Блажића "сваког петка сину носи пакете, ствари, спрема му јела која воли и редовно одлази у посете, као да иде у болницу, а не у затвор".

- Ја разумем да је њен и да су сви они исти, али не разумем како то неко може да дозволи, да они тамо имају одличне услове за живот, наручују шта хоће виђају своје... Где су наша деца, да ли они једу да ли се неко пита? Ево ја ћу да кажем, нити једу, нити пију, нити виђају своје, нити родитељи виђају. Остале су само слике које гледамо по цео дан и оплакујемо. Зашто је онда убицама дозвољено? Зар нико не мисли да родитеље боли када то виде и чују, пита ли се ико како је њима? Да је иког брига, не би овако било - каже Далиборова мајка.

За брата пише песме

Сестра је, носећи се са тугом, за брата написала бројне песме. Једну од њих посветила је не само брату, већ и убијеном брату и сестри, који су своју последњу ноћ провели са њеним братом.

-Њихове слике  треба да се виде, њихова имена треба да се чују како би свима остали у сећању. Они нису лопови, криминалци ни убице. Они су анђели који су те ноћи изгубили животе из нечијег хира и беса. Они су невино настрадали - каже сестра.