СМРТ КРИМИНАЛЦА КАКВУ СРБИЈА НИЈЕ ВИДЕЛА: На то како ће да умре нико није смео да се клади (ВИДЕО)

Био је укупно осуђен на 18 година затвора, од тога је одлежао мање од половине, рањаван три пута, почео је, како се некада почињало, песницама, па прешао на пиштољ, познавао је "најжешће", учествовао у двоструким играма које је осамдесетих година са криминалцима организовао СДБ…

Дружио са Гишком, Гораном Вуковићем, Белим, Бојаном Петровићем... али за разлику од њих умро је у кревету. Да је у своје време неко понудио опкладу - како ће "завршити" Борис Петков? - тешко да би се нашао неко ко би ставио паре на "крај у болничкој постељи". Јер, овај четрдесетшестогодишњи "витез београдског асфалта" за једне, а "окорели криминалац" за друге, имао је све предиспозиције да заврши као и остали из његове генерације београдских преступника.

БАГЗИ НЕ ПРЕСТАЈЕ ДА ШОКИРА: Цеца је била у колима с Легијом и Спасојевићем

Да ли је је имао среће, или је пресудило његово лукавство да се на време повуче у позадину дешавања у српском подземљу, тек, Петков је отишао на онај свет, по свему судећи, због тровања наркотицима. Бугарин, како су га звали и пријатељи и непријатељи, био је актер и сведок скоро свих важних дешавања у српској "сивој зони".

Од убиства Љубомира Магаша - Љубе Земунца испред Земаљског суда у Франкфурту, када је виђан у друштву убице Горана Вуковића, преко ликвидације Ранка Рубежића званог "балкански Дач Шулц", до пријатељства са зачетником нове генерације српских криминалаца Александром Кнежевићем Кнелетом, који је увек говорио да је "Гишкин и Бугаринов пулен".

За Петкова се у широј јавности први пут чуло после Рубежићевог убиства 15. фебруара 1985. године код Капије Београда. Тада је са Драганом Поповићем Дадиљом (касније убијен испред београдског хотела Палас) и Драганом Вујисићем Вујом пуцао на "Дач Шулца". Вуја и Дадиља су ухапшени, а Петков је успео да побегне у Чехословачку која тих година није била члан Интерпола.

Ипак, касније је потписан међудржавни споразум па је изручен Југославији, где је првостепено осуђен на пет, па на седам година затвора. Из затвора у Забели побегао је после две године.

БАГЗИЈЕВО СВЕДОЧЕЊЕ У СЛУЧАЈУ ЋУРУВИЈА: Спасојевић нас је послао да ликвидирамо Ромића и Курака

У Београд се вратио 1990. године на сахрану свог верног друга Ђорђа Боћовића Гишке, који је погинуо на фронту код Госпића као командант Српске гарде. Истог дана, 19. септембра, Петков је рањен у пуцњави код хотела "Славија". Пребачен је из Ургентног центра у болницу Централног затвора, јер је за њим постојала потерница.

У затвору је био до децембра 1992. Поново бива рањен на Звездари 7. октобра 1993, али се никада није сазнало ко је тад пуцао. Петков је одбио да полицији опише шта се десило и ко су "пуцачи", што се тумачило његовом жељом да се освети.

Петков је стасао са генерацијом преступника који су "занат" пекли осамдесетих година по западној Европи, када је југословонеско подземље дрмало. Гишка, Јуса, Аркан, Бели, Мајмун, Ашанин…- сви из тих "златних времена криминала" углавном су гинули од метка.
И вождовачки ганг, коме је Петков припадао, десеткован је убиствима. Последњих десет година живео је у Калуђерици у Улици народног хероја Зорана Максића, повремено је одлазио у родну Сурдулицу, или Лесковац, посебно када је осећао опасност. Повукао се из "крупних ствари", а међу упућенима се шушкало да се одао разним пороцима.

Петков је волео да прича са новинарима, али никада није дозволио да то пређе у естраду. Умео је да каже како клинци ништа лепо не могу да очекују од криминала. "Све је то паћење, фолиража"- говорио је. Човек са његовим искуством знао је, несумњиво, шта је криминал.

Била је недеља, 15. децембар када му је позлило. Пребачен је на ВМА, где је убрзо издахнуо. Тако је окончана последња "велика прича српског криминала". Ове новије "приче", завршавају много брже.