"СВЕ СТЕ РАЗМАЖЕНЕ, СВЕ СТЕ ИСТЕ, ШЕТАЈ!" Јелена прошла ЈЕЗИВУ тортуру од доктора у Сремској Митровици, порођај завршен ТРАГИЧНО

Млада мајка Марица М. (26) претрпела је, како каже, акушерско насиље у Општој болници у Сремској Митровици, након чега јој је умрла беба. Беба је због великих компликација након порођаја пребачена у новосадски Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине где лекари, нажалост, нису успели да је спасу. Марица је цео свој случај детаљно описала медијима желећи да упозори друге жене не немарност несавесног гинеколога.

Након што је чула за ову трагедију, видевши фотографију и иницијале лекара Јелена Ивковић из Руме у разфговору са ауторком и водитељком Јеленом Пејовић сведочила је у емисији "Црна хроника" о истој трагедији коју је пре 15 месеци проживела. Тврди да је и у њеном случају у главној улози био доктор, који је у петак увече ухапшен. Јелена није дочекала да свог сина Горана врати живог кући.

- Ја сам се породила 25.10.2022. године. У истој клиници у Сремској Митровици. Исти ме је доктор порађао као и Марицу. Такође сам своју трудноћу водила исто приватно, код истог доктора у Руми, где сам имала у том тренутку поверења у њега и веровала сам му све до тренутка кад се десило то што се десило - рекла је Ивковић.

Девет месеци је све било у реду. Ишла је код њега у приватну ординацију, пратила трудноћу и резултате, све је било како треба.

- Имала сам добру комуникацију са доктором. Дођем на преглед, прегледа ме, све је било у реду. Стекла сам поверење. Просто сам, да будем искрена, била принуђена да изаберем неког доктора из те болнице. Нажалост, али тако функционише све, морала сам да изаберем доктора из Сремске Митровице како бих имала неког у тој болници када дођем на порођај - рекла је Ивковић и потом додала:

- Након тих девет месеци где је било све стварно савршено, ја се порађам у 42. недељи. Порађам се осми дан од термина где имам договор са истим тим доктором, да уколико не крене ништа до 24. октобра. Да дођем код њега у приватну ординацију, где ће ме његова бабица прегледати и видети шта се дешава. Стварно се ништа није дешавало. Где је мени бабица након тога дала вагиналету, која је у виду индукције.

Вагиналета је требало да изазове контракције и порођај.

- Мени су се јавили болови и отишла сам кући. Све време сам у контакту и са доктором и са бабицом. Телефонски путем и све функционише како треба. Након два сата долази једна бабица која ми ради ЦТГ и долази тај исти доктор. Када је она мени урадила тај ЦТГ, она је рекла "богами ова девојчица има лепе болове. Имате контракције сто на сто." Ја искрено ништа не знам, само знам да ме боли. И након тога доктор ме прегледа, отворени сте један прст, сместите се у собу. Ја верујем и даље. Све кажем тако мора. То је процедура и просто знам шта жене проживљавају. Смештам се у собу и ту креће пакао, прво од психичког насиља бабице које тамо раде. Где ме је вређала, понижавала, говорила да сам размажена, да не зна шта сам умисила, да кад сам била паметна неке ствари да радим зашто сад се толико пренемажем - навела је.

Вређају је и омаложавају је зато што се жали на болове.

- Вређа ме све време, ја је молим било шта, питам да ли постоји нешто само да ми умири болове или да се нешто већ једном деси. Након неколико сати ја већ крећем да повраћам и да ме хвата несвест и видим да више не могу. Знам неку границу сад, већ видим да је лоше. Шаљем поруку доктору где га молим да дође да се нешто већ деси. Где он долази након тога да ме прегледа и каже "отворени сте два на три прста, ништа лезите - рекла је.

Водитељка Јелена Пејовић је потом објаснила простије шта то значи два до три прста отворености, за све оне који не разумеју терминологију.

"Два до три прста отворености грлића није довољно да би порођај кренуо. Неопходно је десет прстију да се отворите да би порођај кренуо што значи да ви сатима можете бити у том стању"

- Ја сам у том стању била све до три сата ујутру. Када ми пуца водењак и позивам опет ту исту бабицу која улази са само огрнутим мантилом, полупоспана, полузатворених очију, климне главом и каже шта је? Нисам била сигурна да ли смем да кажем. Рекох мислим да ми је пукао водењак. Она бесно погледа у под и каже "покупи ту воду и дођи у амбуланту".

Водитељку је ово оставило у чудо говорећи да је то огромна количина воде.

- Да... притом немам ништа ту чиме бих то могла да почистим . Након тога ја одем у амбуланту где сам је чекала сигурно једно двадесетак минута. Где ја након тога покушавам да се попнем на сто и креће ми контракција у том тренутку. Њој се извињавам и кажем извините, али само моменат кренула ми је контракција, ухватио ме грч. Она је видно изнервирана, почиње да урла на мене и да ми говори ако мислим да ме прегледа, да подигнем ногу, да се више не фолирам и да ли ја знам колико има сати, да је три сата и да она треба да спава. Када је прегледала рекла је ниси отворена, само један прст. Сад размишљам, доктор ми пре тога каже два на три прста кренуло је, она каже један прст. Заправо хоћу да вам кажем да ме није ни прегледала, значи само је то урадила.

Јелена упада у још већу агонију зато што се не дешава ништа, а болови константно трају. Још су већи и још неиздржљивији.

- Одлазим у своју собу опет и чекам, више не знам шта чекам. Доктор је тај дан требао да буде дежуран, да ради 24 сата, тако раде. Зато смо се и договорили да дођем тада када њему одговара јер је тада морао да буде ту. Међутим, он је ту ноћ спавао, шта да вам кажем. Одмарали су. Где је он требао сутрадан да дође у визиту и да буде у дневној смени. Ми смо такође имали договор да чак и да он не ради и да се тако поклопи, он ће доћи. Ја га молим да дође, говорећи му да не могу више, да било шта уради. Он се појављује, прегледа ме и каже "отворени сте и даље два на три прста, ништа се не дешава, идемо у салу". Спремам се за салу, одем у салу, тамо ме спреме и укључује ми додатну индукцију. Где каже мени бабица "шетај". Каже, "мораш да шеташ". Болови су још јачи и ја њој кажем "извините не могу да шетам, не могу". "Ајде, ајде" и са све сталком за инфузију ме гура и виче, "све сте размажене, све сте исте. Све ви младе, маме, прворотке, шта сте ви мислиле?" - рекла је.

- Ја већ око 11 сати, не могу више, видим да ћу се онесвестити, да се лоше осјећам. Говорим и почињем већ тад да их молим и да се дерам, да ми дају епидурал који је био иначе договорен. Само су ме погледали и ништа. Више пута сам понављала, molla и на крају почела да говорим да ћу се убити, да ћу скочити кроз прозор и не могу више да издржим. И оне виде већ да је ту ситуација мало затегнута и да ја већ више не ћутим. Оне мене покушавају да смире, да ме ставе на кревет и да ми кажу да ће звати анестезиолога. Више пута, од тих 7 сати ујутро до тих 11, пола 12 часова, доктор који је био присутан у сали и порађао друге пацијенткиње је више пута позвао мог доктора који је требао да дође. Који је требао заправо да буде све време ту и да прати моје стање. А он је тад у том тренутку морао да оде до Новог Сада да отвори рачун у банци. То је био приоритет, а они ништа нису смели да ураде без њега. Њима је тако речено. Ја молим и њих да било шта ураде. Где они говоре да ми не смемо ништа и да морамо чекати доктора.

Епидурална анестезија даје се спинално у кичму. Имате посебан положај тела када та игла улази у кичму, која је знатно дебља од нормалне игле.

- Ја након тога добијем епидурал који је био пакао. Прво ми долази један анестезијолог где покушава преко десет пута да ми да епидурал. Она почиње да хистерише, да ме гура и да ми говори да не желим да сарађујем и да ми је крива кичма. Гура ме рукама (притиска) по леђима. Али ја сам све време сам опуштена. Испред мене је асистент њен и који говори па пацијенткиња је опуштена - рекла је Ивковић и додала:

- Притом да нагласим јако је битно да морам да се породим уз епидурал због високе диоптрије коју имам. Где сам ишла код офталмолога да ми да папир, на папиру његовом пише на извештају да могу да се породим природним путем вагинално, али да то мора да буде уз епидуралну анестезију. Да не изазвало високи очни притисак и да ми не би попуцали капилари или нешто горе.

Потом је наставила.

- Анестезиолог мени каже "ја то не могу, ти нећеш да сарађујеш. Ја ћу да позовем колегиницу, ако она буде могла, може, а ако не, шта да ти кажем". Од тог тренутка ме хвата паника да ће се нешто лоше десити. Након тога долази други анестезилог, где ми из трећег пута даје епидуралну анестезију. Мени тада у том тренутку трне само десна нога. Ја то њима кажем, они мени кажу да тако треба. Ја сам сад легла и мени су контракције нестале, болови, више ништа нисам осетила. Беба ми је прикључена на ЦТГ све време, све време чујем откуцаје срца бебине, где ми то олакшава, али видим да не иде добро.

Позвала је породица када је порођај почео.

- У 2 сата и 20 минута звони телефон. Јавља се бабица и моја породица зове, јер они немају никакве информације од шест ујутру, пола седам, када сам ја отишла у салу. Они зову, забринути да питају шта се дешава, а бабица им говори да је порођај у току. Тад, тог тренутка, креће порођај сам као порођај, где ми је доктор свом својом тежином налегнут лактовима на мој стомак. Гура ми бебу и где ме додатно тада у тим тренуцима бабица сече, јер се не отварам и даље ништа. Форсира природан порођај који не може да се изведе, нису свесни били. Немам ниједно друго оправдање тада у том тренутку. Придружује му се и друга бабица, он са једне стране, она са друге. Где свом својом тежином са оба лакта притискају мени стомак како би исто то урадили и где се стварно ништа не дешава. Јер ја све време осетим бебу горе. Ја ћутим, сарађујем, радим све шта ми говоре, то је трајало тако 40 минута. У свих тих 40 минута, једна бабица је константно на телефону јер мора свог сина да испрати на рођендан и да га подсети да је рођендан у 3 сата. Доктор је говорио ајмо опет, а она би говорила само да одговорим на поруку.

Након 40 минута доктор се одлучује за вакум.

- Вакум у 21. веку! Горан се рађа вакумом, где је из првог тог мог гурања он изашао и бабица је само показала на груди и као не. Ја сам тад у том тренутку повезала да не дише јер сам приметила да није заплакао, ја не знам ништа, само видим бебу. Када сам се породила у 3 сата и 2 минута више никог не видим. Чујем само кломпе бабица и доктора који се скупљају и осетим панику. Ја сам бебу видела. Пошто сам ја била у јако лошем стању и било ми је јако лоше, кренула сам да се онесвестим. Имала сам свој кисеоник, они су ставили бебу испред мене на сто и скинули мој кисеоник и ставили беби. Ја сам само у том тренутку видела бебу. То је трајало можда свега минут и они бебу склањају у ћошак исте те сале. Више пута питам шта се дешава? Да ли ће ми неко нешто рећи? Након неколико минута чујем апарат и чујем откуцај бебиног срца и само кажем Боже хвала ти - рекла је и додала:

- Неколико пута пролази су исте те две бабице које су биле све време ту, ја их питам, оне гледају у под и ништа ми не говоре. У том тренутку долази нека сасвим трећа бабица која је тек дошла у смену, која ништа не зна, прилази мени и само ме ухвати за руку, где мени тада у том тренутку то значило, јер ми нико досад није ни помазио, ни ухватио за руку. Ја је питам да ли ће бити све у реду, она каже мени биће сигурно. Тада у том тренутку, девојка не зна ништа, апсолутно. Након тога долази доктор да заврши свој део да ме ушије. Питала сам га хоће ли бити све уреду, а он каже само "биће" и спусти главу.

У пола 5, Јелена се суочава са најгорим могућим сценариом.

- Долази педијатар који ради у тој болници и једна старија жена која је изразито некултурна. Прилази она и каже "са вашом бебом нешто није у реду, не знам шта вам кажем мора да иде за Нови Сад. Ево потпишите папир да сте видели бебу. Да може хитно да се беба пребаци." Мени у том тренутку пролази кроз главу крађа бебе. Кажем ништа не потписујем. Реко дајте ми само телефон да се јавим мојој породици шта се десило. Пошто упорно зову на телефон, од три сата они зову до пола пет, нико се не јавља. У пола пет зовем свог супруга и говорим шта се десило. Мени доктор говори да не паничим и да се не узрујавам. Ја не слушам тада њега у том тренутку настављам да зовем остале чланове породице. Он стане мени иза главе и каже "не знам зашто толико паничите, то се нама дешава скоро сваки дан. Беба иде у Нови Сад због даљих испитивања које немају овде у овој болници". Ја тада у том тренутку врло бесна говорим њему да ја сад у овом тренутку вама не могу да вас разумем и немојте ми ништа причати, не желим ни да вас чујем ни да вас видим. Где смо ми морали да потегнемо многе везе, да дођемо и до начелника исте те болнице и до још многих других веза како бих ја видела бебу и моја породица. Јер они нису дозвољавали зато што беба мора хитно да иде за Нови Сад.

- Они су дозволили да видим бебу. Али да ли је тад у том тренутку дошло до начелника болнице то све? Да ли је он нешто предузео? Ја не знам, али хоћу да вам кажем да смо морали да будемо принуђени јер нисам имала дозволу. Ја сам видела своју бебу у ходнику. Када су дошли доктори из Новог Сада, једна дивна докторка која је преузела бебу ,и која ми је рекла шта ће се предузети и да нема никакве тренутне информације. Да позовем и овим путем им се много захваљујем, целој Дечијој болници у Новом Саду.

Тамо је имала третман достојан једне мајке, једне жене која се породила.

- Они су ми много помогли, где нису дужни за то, били су ми као психолози у периоду када сам ја боравила у болници неких десетак дана уз свог сина. Где су ми рекли немојте то да радите себи, не помажете му, а себи отежавате - навела је.

- Дијагноза малог Горана је било тешко оштећење мозга услед недостатка кисеоника, значи тежак порођај. Био је заглављен у карлици и то је изазвало његову смрт - рекла је.

- У петак сам изашла из болнице, стварно су били коректни према мени. Али нису ми саопштили да дете има оштећење на мозгу зато што је порођај био тежак. Мој супруг позива доктора, након порођаја, где се он не јавља. Пријатељица моја једна позива његову жену да јој каже да се јави хитно да види шта се дешава. Ми и даље ништа не знамо, знамо само да је беба отишла за Нови Сад. Он се јавља и каже па ето "Јелена није довољно гурала", нисам сарађивала. То је била његова изјава.

- Рекао је да се он чуо са колегама из Новог Сада и да су они у контакту и да је беба добра. Он је тог дана, када сам се ја породила, заправо сутрадан, отишао у ту болницу, тај исти доктор. Отишао је у Новосадску болницу да се распита. Због чега? Због чега ако су вам рекли да је са бебом све у реду? Отишао је зато што му није чиста савест. Зато што је можда видео да је на порођају направио грешке које су довеле до последица које су Горана коштале живота. Он је био веома хладан - навела је.

- У петак када сам пуштена из породилишта. Тај дан је радио и радила је бабица која је била када ми је пукао водењак и када је била веома груба према мени, да би она мени рекла "ето, доктор и ја смо одлучили да вама не наплатимо апартман." Ја сам била шокирана. Због чега? Ко сам ја вама? "Ето, ми смо то тако одлучили, сачекаћеш само још отпустну листу и то је то. И она одлази на врата и излази. Ја тада у том тренутку толико ништа ни не повезујем, ја идем само у болницу да видим своје дете. Мој први одлазак у Дечију болницу и суочавање са оним најгорим, добијам прве информације од којих се ледим, све најгоре могуће прогнозе, где сам ван себе. Не могу просто да поверујем јер три дана је дете на хлађењу, треба да му се успостави температура тела. Нажалост али Горан није једина беба био, и они просто људи знају процедуру и знају како шта функционише и знају како које дете реагује на шта и слично и они су увидели већ тад да је то све јако лоше. Где смо ми та три и по месеца сваки дан ишли у посету беби, имали смо свој термин, где су нам како техничари, тако и сви могући доктори и запослени били ту као пријатељи у тој Дечјој болници у Новом Саду и много им хвала на то - рекла је и додала:

Моја беба је преминула након 3 и по месеца, 8. фебруара, прошле године.

- Сада када се десило тој дјевојци Марици, мени је некако то дало ветар у леђа и само сам рекла морамо да се изборимо за ово. Морамо, зато што је исти случај, исти доктор, иста болница, апсолутно исто све. И надам се да ће се нешто десити и да ће било ко, да ће држава одреаговати и да ће свако по заслузи одговарати за своје поступке - рекла је.

- Јако је тешко цео тај период, од самог порођаја, сахране, то се заврши. Уместо да спремате најлепши рођендан, ви бирате најлепши споменик да буде са најлепшом могућом сликом јер немате слику. Слике су са цевчицама, где вас не прође то, али просто прође време, а човек каже време лечи. Време ово не може да излечи, али некако навикнете на то. Тешко је, али вам крену други проблеми, када је све то прошло и та сахрана и споменик, ја сам имала смртни случај у породици, отац ми је преминуо, а пре тога сазнајем да сам у другом стању, и мислила сам да је кренуло нешто на боље. Супруг и ја смо планирали да оптужница буде у фебруару, на годишњицу мог сина, онда вас све тешко задеси, много ми је жао што раније није ово изашло и то што је Марица доживела исто ово. То највише боли. Када сам видела слике, много ме је вратило у тај дан, нама су исто дозволили да видимо бебу и да га обучемо како смо ми желели. Када видите слику, све вас врати - рекла је Ивковић.

(Србија Данас/Курир)