У ПОНЕДЕЉАК ПРЕУЗИМАЈУ ЊИХОВЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ: Болне исповести породица Срба који су СТРАДАЛИ у Немачкој
Десетак километара делило их је од немачког градића Регенбург-Ост, у ком су маштали о бољем животу у Србији, а сва четворица су настрадала у секунди, када је возило "бмв", којим је управљао Никола Станковић (30) из непознатог разлога ударило у шлепер мађарске регистрације.
Са Николом је преминуо и Милан Лепојевић (27) из алексиначког села Лужана, његов комшија Срђан Асановић и Милош Утковић (33) из Моравца.
Породице занемеле од бола, прикупљају последње атоме снаге да их у понедељак дочекају, а сутрадан испрате до вечне куће. Уз помоћ пријатеља и комшија прикупљају новац да се њихова тела пребаце из Немачке, јер је износ позамашан, око пет хиљада евра.
Бесплатан водич корак по корак: Како трговати ценом акција
ОД ЉУБЕ ЗЕМУНЦА ДО АРКАНА: До данас је његова ликвидација МИСТЕРИЈА - како је погинуо "последњи Титов војник" (ВИДЕО)
ДЕВОЈКА ИЗБОЛА СВОЈУ СЕСТРУ БЛИЗНАКИЊУ? Нове информације о сукобу у Зрењанину - повређена је у ТЕШКОМ СТАЊУ
Прича о настрадалима је болна реалност о сиромаштву на југу Србије одакле се трбухом за крухом масовно одлази "на Запад". Осим Милана сви су "повратници", односно већ неколико пута су одлазили и враћали се из Немачке. Требало је да раде најтеже послове на грађевини, али опет много боље плаћене него код куће. Никола је имао и радну дозволу, јер је радио у шпедицији...
- Пусто мајчинско срце увек предосети. Ако не на јави онда у сну. Сањала сам га те ноћи када су кренули. Страшан сан је био и одмах сам знала да се неће завршити на добро. Возио је мотор и пред мојим очима се срушио и устао сав крвав. Толико сам се уплашила од тог сна да више нисам ока склопила - неутешна је Николина мајка Оливера, која не може да се помири са судбином да је изгубила сина јединца.
Овај младић је имао једва тридесетак година, а свуда око себе је ширио радост и оптимизам.
- Толико је имао добру душу и благу нарав да се такав више не рађа. Много је волео да буде возач, завршио је Високу саобраћајну школу, тако да ми није јасно шта се догодило нити како су могли да погину - прича мајка, док отац Дејан плаче и љуби синовљеву слику.
Николин стриц Бобан каже да не зна како да утеши брата, када му мртвог сина довезу из Немачке.
- Која је то судбина. У недељу је, на празник Свети Духови узео да буде домаћин славе следеће године, а после три дана мој братанац је погинуо. Не могу се помирити са том судбином - прича стриц Бобан и присећа се да су један другог ословљавали са куме.
- Кажем му баш пре него што ће да оде: "Куме, доста је било те Немачке, ајде кући да се жениш". А он ми је са осмехом одговорио: "Куме, само још овај пут".
Са судбином се не мири ни Миљко Лепојевић из Лужана који је изгубио сина јединца. Његов Милан је најмлађи међу погинулима. За двадесетак дана требало је да му слави 28. рођендан.
- Нисам био код куће када је одлазио за Немачку, али је он мене испратио пре десетак дана за Сврљиг где радим на реконструкцији пруге. Кад сам полазио као никада пре ме је загрлио и пољубио и говорио ми како само мене воли, да сам му ја једини. Не знам шта му је било. И сада ме душа још више боли, али барем имам тај последњи сусрет за утеху - прича Миљко.
А, Милан је кренуо на далек пут зарад породице. Да заради новац да плате дуг за струју, јер су им је искључили, па га је било срамота.
- Сиротиња јесмо, али поштена. Живимо од свог рада. Отишао је мученик да заради, а ја се сад довијам да скупим новац да га мртвог вратим кући - јауче Миљко.
- Милош је молер по занимању, имао је посао у Сокобањи и то баш добро плаћен, међутим, његов отац, а мој супруг је у Немачкој и била му је потребна помоћ, па је син пошао на двадесетак дана. Кренуо је са Николом из Алексинца који води групу. Јавио се да су прешли границу, више нисмо имали никакв контакт, звали смо, али нико се није јављао... Нисмо се надали оваквој трагедији - кроз сузе говори Биљана Утковић.
Биљана се кроз плач пита како да шестогодишњој унуци Анђели објасни где јој је тата и када ће га поново чути.
- Дете је преко дана код снајиних родитеља, да нас не гледа у сузама, а када увече дође стегнемо срце и не плачемо пред њом. Не знамо како да јој кажемо, нити како да се понашамо - каже Биљана и додаје да Милош има још једну ћеркицу, од годину дана.
Не зна се коме је судбина црња, онима који су настрадали или њиховим најмилијима, који остају да живе са болом до краја живота. У дому Срђана Асановића у Лужану нема никог, јер је живео сам. Кренуо је за Немачку да би видео тринаестогодишњу ћерку која живи са бившом супругом. Успут је планирао да остане три месеца и заради који динар.
- Нема више мог пријатеља и брата, били смо нераздвојни и под лековима сам откако сам чуо за његову смрт. Боли ме његова судбина јер није заслужио да оде пре времена - вели његов најбољи друг Кристијан Дурковић.
- Јавио ми се у суботу пре него што је кренуо и пожелео сам му срећан пут.
Биљана Утковић каже да се надала да је њен Милош преживео, јер није био са осталима у болничкој капели. Али, црне слутње су се обистиниле.
- Душа моја је толико унакажена у удесу да нису могли да га идентификују, па је одмах пребачен у мртвачницу - плаче Биљана.
До стравичног удеса у ком су настрадала четворица српских мушкараца дошло је 22. јуна око 9.30 ујутру на делу пута између места Неутраублинг и градића Регенсбург. На том потезу био је такозвани стагнирајући саобраћај, колона се полако кретала, а како је дошло до тога да се ова четворица Алексинчана "закуцају" у камион мађарских регистрација, сада се истражује. Српски младићи били су у бмв-у и готово свом силином су ударили у Мађара. Остали су на месту мртви, а возач камиона пребачен је у болницу у стању шока.
Породице истичу да су за смрт најмилијих сазнали практично преко друштвених мрежа и да их нико званично није обавестио како је дошло до незгоде. Кажу да су покушавали да нешто више сазнају преко немачке амбасаде, али нису имали успеха.
