"ВРЕМЕ НЕ ЛЕЧИ НИШТА, НЕ ОВАКВЕ РАНЕ" потресна исповест родитеља девојчице убијене у Рибникару "Одговор тражимо у ВЕРИ"

Три млада дрвета фотиније, и друго растиње, око три надгробне плоче пажљиво посута црвена кора боровине.

Већ је падао мрак када је породица убијене девојчице завршила уређивање алеје на Лешћу. Ту, готово једно поред другог спавају настрадала девојчица (14), мали пијаниста (13) и школски чувар( 53).

- Ноћас, као награда, дошла ми је у сан, као сасвим мала девојчица. Само је прошла поред мене док сам нешто радио. Волео бих да поразговарамо. Надам се... доћи ће ми опет.Ту девојчицином оцу  сузе прекидају речи, а кад отац плаче за дететом - занемите.

Они први пут јавно говоре, седам месеци после трагедије у "Рибникару". Говоре за "Новости". Метак злочинца, вршњака из одељења, њиховој ћерки разорио је мозак тог 3. маја у ђачкој клупи, у разреду 7/2 у ОШ "Владислав Рибникар" у Београду. Тада је све стало, и њен звонки смех, и мисао, и трептај, само је срце на апаратима још куцало. Отишла је после 12 дана које је провела у коми, у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој, без икакве шансе да се врати.

За њеног оца, мајку и две сестре, ти дани су били - награда, као неки посебан Божји дар, истовремено и неподношљиво искушење у тој страшној ситуацији. Могли су да буду поред ње, да се опросте, да је мазе, причају, моле се... иако, све је било јасно. Чим су први пут ушли у "Тиршову" лекари су им рекли да су шансе скоро никакве и дозволили да буду поред девојчице док на апаратима њено срце још куца.

- Ми имамо један живот, до 3. маја, а други после - прича отац убијене.

- Када видите своје дете демолирано, отечено, у завојима и већ сте припремљени да је то крај... то је очај из којег не знате како даље. И то питање како живети даље, како наћи смисао, вероватно мучи све родитеље убијене деце. Ми Срби, уопште православци, стално постављамо питање - зашто да живимо? Одговор тражимо у вери, кроз разговоре, посебно са родитељима који су изгубили децу, са њима налазимо највећу утеху. Велик је то бол, али схватате да нисте једини, да је и њима тешко, и онда, дан по дан, покушавамо да живот посветимо породици, и очувању сећања на Ангелину, да кроз наша дела она живи.

Не распродаје породица ни сад јавно своју тугу. Они само желе да се чува сећање на жртве масакра: осам девојчица, једног дечака и чувара . И да сви из ове трагедије нешто научимо, да се такав ужас не понови. Они су живи јер верују да је њихова кћер са њима, иако није физички присутна. Њене слике су на зиду, на полици међу иконама, на сестрином радном столу. Свако од њих на свој начин носи тугу, мајку, Рускињу светлих очију, истих какве је имала настрадала девојчица, то бреме савија као младу јасику. Од њеног убиства не ради. Каже, нема снаге.

- Не лечи време баш ништа, не овакве ране - говори мајка.

- Чини ми се и да је сваким даном све теже, кћерка све више недостаје. Сваки њен корак ми је у памети, свако наше јутро, мажење, загрљаји. И тог јутра сам је као и увек испратила у школу, пољубила, закрстила је. Јесмо изгубили њу у, том физичком смислу, али у духовном она је са нама, она ми даје снагу да се пробудим, да живим.

Прича мајка да је настрадала девојчица била свестрано дете, да за њу ништа није било проблем, све је могла. Била је уметничка душа, волела да црта, пише, плеше, креира и израђује модне скице, свуда је уносила неку посебну радост и светло, у сваком смислу била своја, увек се држала свог става и кад је другачији од свих. Била је самоуверена, јака, стамена у ставовима, достојанствена, ненаметљива, а продорна, имала је анђеоски изглед али темељан карактер.

Она покушава да остави утисак да је јача него што јесте. Неким залеђеним осмехом покушава да заустави сузе, али кад оне груну, јеца. Очева кћерка из првог брака, грли је.

- Када престану сузе, чуће се вапај, јер немогуће је престати плакати - каже отац настрадале.

- Некад плачем до посла, па ме тамо друге мисли отргну, а онда у повратку опет плачем. Супруги је теже, не може још да се врати послу васпитачице, нема снаге за тако одговоран посао.

Старија сестра  је студент Економског факултета. Иако је мислио да је јака, да може да се носи сама, отац каже да је често ноћу затичу за радним столом како плаче над сестрином сликом.

- Наш однос је био баш снажан, близак, она се родила када сам почела да одрастам, желела сам свему да је научим, од свега заштитим. Све смо делиле: одећу, пријатеље, увек смо имале исто друштво. Мала лепотица је била ту уз мене увек. Највише ми недостаје њено постојање, то и јесте најболнији моменат, то што није поред мене, да спавам са њом, да заједно проводимо време. Све то када годинама раздељујеш емоције, речи, успомене прекинуто је, и више се неће поновити. Ја њу осећам, и друга сестра и ја, све радимо тако да то буде њој од нас".

Са родитељима уместо настрадале девојчице сада спава Зоја, пас лагото расе. Оцу је драго што је после три године убеђивања попустио и дозволио ћерки да узме кућног љубимца. Првих месеци скоро сваког дана он је ишао до "Рибникара", бринуо о цвећу, брисао слике убијених:

- Туга не пролази, ми знамо да је она на месту које заслужују само анђели и зато јој се и молим за нас - говори отац.

- Покушавамо да нешто учинимо да се трагедија какву смо ми доживели никад не понови. На сваки састанак, у Владу, у Тужилаштво, идем пун жеље да успемо, а враћам се са великом празнином. Не зато што нам нешто није удовољено, него с питањем - шта сам ја постигао... дете нико не може да ми врати, зашто се ломим, батргам, мислим да радим добро, али ње и нема.

После тог 15. маја, када су изгубили ћерку, њена породица, а кажу вероватно и друге породице убијене деце, најтеже су подносиле медијске прилоге о злочинцу:

- Објављивање његових фотографија и то што он, наводно, ради тамо где је смештен, за нас је непојмљиво, то је тежак ударац на нашу душу и све што осећамо. Понашање његовог оца и мајке је такво да не показују никакву одговорност, жаљење и кајање за то шта су урадили они и њихов син. Злоупотебе је било и биће, ми смо у првих 40 дана од ћеркиног убиства, који за православне људе имају посебан смисао, гледали и како неко у име наше трагедије промовише своје идеје, мислим на политичке протесте, за које се испоставило да немају никакве везе са нашим болом, него са њиховим интересима.

У очевим сећањима још интензивно је жив пакао који је преживео тог пролећног јутра испред "Рибникара". У једном тренутку ту су остали само новинари и породице за које ће се касније испоставити да су изгубиле децу:

- Говорили су нам да се унутра још нешто ради, да су деца у подруму, да постоји неки експлозив, мени су рекли да наша кћер није међу повређенима. Полиција је чувала зграду, а можда је тебало да збрине нас, да нас одведе тамо где су нам деца. Супруга је остала ту у дворишту, а ја сам са старијом кћерком отишао пешке у "Тиршову" и ту ми је полицајац рекао да је моја кћерка примљена. Докторка која нас је дочекала била је добра, одмах је рекла истину, да је она толико тешко повређена да је ово крај. Молила ме је да узмем неку таблету, одбио сам. Ни тад, ни сада, нисам осећао мржњу. За нас је тешка спознаја да злочинац не може кривично да одговара, а тако је. Нас ниједна казна не може да задовољи, било да је годину, пет или 25, они су заслужили доживотну робију.

Тешко повређену девојчицу тог јутра прва је видела 24 године старија сестра. Она је ишла "на препознавање" жртве.

- Ту слику носим све ово време, сваки дан и кад отворим очи пожелим да је све био сан, и то је нешто са чим ћу ја отићи, сигурно, за мене у животу не постоји ништа теже од тога- прича она.

- Тих дана живели смо за посете, прво ујутру на литургију, па у болницу, веровали смо у Бога, да ће да је спасе у сваком смислу. Било нам је јасно чим смо је видели колико је тешко, то се не може ни описати, али нада се ни тад не губи.

Хиљаду пута је досад каже она размишљала да ли је било теже њима да гледају беспомоћну сестру у болничком кревету или људима који су препознавали своју децу у капели.

- Једина утеха је што сам знала да је ништа не боли - каже сестра настрадале девојчице.

- Али, ово колико ми недостаје, она са којом се сваки сусрет завршавао њеним речима "волим те", ово никад неће проћи.