Анализа Ивана Радовановића: Десет разлога због којих неће бити ништа ни од ових протеста

Дан уочи врло вероватно великог скупа у Београду, наслов овог текста може да звучи као озбиљна јерес, или покушај да се поткопа “народно одушевљење” борбом против сумпорне киселине и “копања” литијума, али како ми се догодило да исто прогнозирам и прошле године, поводом протеста против насиља,  и погодим, мислим да овај текст, тезе које ћу изнети, заслужују, ако ништа друго, бар пажњу. И то ону нетвитерашку, дубљу, и озбиљнију.

Зато ћу и да кренем од власти, која озбиљно касни са регулацијом интернет простора, иако је одавно требало да схвати да јој није опозиција највећи противник у овој земљи, него телефон, истакао је Иван Радовановић у анализи за euronews.

Нове генерације незаинтересоване и непокретне

Постоје читаве генерације чији су сав свет, свест и мишљење смештени у палцу.

Оне су лење, непокретне, и незаинтересоване, за било шта друго осим за скроловање стварности, а једино у шта верују је оно што им се сервира на Тик-Току, Инстаграму, и осталим друштвеним мрежама.

Опет, то у шта верују мора да буде сведено на мисаоне домете не њиховог мозга, него палца, основне алатке којом откривају и свет и своје место у њему.

Зато тако добро пролазе теорије завере, рептилијанци, сумпор-пакао, и све остале глупости.

Памети, информацији, чињеници, потребан је простор, потребне су им реченице, време, док је глупостима довољно дугме, којим се, када га притиснеш палцем, очас стигне до тих пар звечећих редова.

Што они ништа не значе, кога брига, палац се много тиме не занима. Он је свој свет открио, и даље га не интересује. Ништа, осим могућности слатке побуне, против нечег.

Како се то нешто зове, није важно, мреже ће му већ смислити неки назив, што празнији, бесмисленији, општији, то боље.

И томе нема краја, пошто је тај виртуелни универзум ван сваког надзора, контроле, закона, а нема никаквих изгледа да се то ускоро промени.

Одузети људима телефон, самим тим и палац, самим тим и наталожену глупост, готово је немогуће.

Забранити теорије завере, лагање, свесно пумпање побуна, није нешто што ова власт, а оптужена је да је диктаторска, сме и може да уради.

Због тога ће Вучић наставити да пати, без обзира на све резултате које јесте постигао.

Мреже успехе, било чије, не признају (као ни ауторитет), или им додају онај тон (корупција, крађа, робовање, продаја), који од њих право нешто вечно црно.

Самим тим, и када се ова епизода са литијумом заврши, када јој падне гледаност, десиће се нова, са нечим новим, луђим, суманутијим.

Толико о проблемима које имају власти, без могућности (или умећа, како се већ коме свиђа), да их реше.

Протести су осуђени на неуспех

Проблеми које има, па чак и сама производи, она друга страна на политичкој сцени, ипак су много већи, а одсуство макар и покушаја да се њима опозиција озбиљно позабави, јасно упућује на наслов овог текста: Протести јесу осуђени на неуспех.

Први разлог неуспеха лежи у чињеници да пуних десет година опозицији није јасно да ли је за политичку борбу (победу), важније бити покрет, или странка; да ли је важан лидер, или неки колективни лидерски орган; да ли треба да сви иду заједно, под једним барјаком, или су разлике важније; да ли треба стати иза неког удружења, а ла Проглас, или се борити самостално; да ли формулисањем политике, захтева, треба да се баве политичари, или то препустити глумцима, интелектуалцима, певачима, и свима чија се популарност, тог тренутка, чини примамљивом.

Све заједно, то десетогодишње лутање условило је готово трагикомичне ситуације, попут оне после последњих избора, током које се Драган Ђилас жалио јер је, у неком селу крај Лесковца, на гласање изашло готово 100 одсто сеоских становника.

И могао је само да се жали због тога, да позива логику у помоћ, машински мозак, податке са других изборних места, али није могао да уради оно основно - да уложи жалбу. Разлог, није имао контролоре у том селу, и у Бог зна колико још села и на колико изборних места.

Другим речима, ни он, нити било ко други, лутајући читаву деценију од једног бесмисленог питања до другог, још бесмисленијег, није успео да створи организацију каква је, још деведесетих, била странка из које је потекао.

А како озбиљне политичке борбе, без озбиљне политичке организације, без инфраструктуре, логистике, одбора, људи, једноставно нема, јасно је и да овим протестима, најпре, фали управо тај важан део. Озбиљна политичка организација, способна да их изнесе.

Други разлог је, исто тако деценијска, вера у чудо, у искру од које ће све да букне, у провиђење, звезде, хороскоп...због чега, све заједно, опозициони политичари више личе на жреце и астрологе, него на политичаре.

Чуда у политици нема. Боље рећи, можда их и има (Черчил који са више од шесдесет година постаје лидер слободног света и супротставља се силној Немачкој, јесте пример тога), али је јако важно да онај ко их ствара не верује у њих, него у нешто много озбиљније (америчког великог брата у Черчиловом случају). Како ћеш то што се догодило после да представиш, мање је важно од самог става према чудесима.

Уосталом, 5. октобар, који је много пре успела да прежали садашња власт (она која је тада била губитник), од оне која се власти домогла тог датума (још кукају због недовршеног посла), најбољи је пример ове тезе.

Личио је на чудо, а није био. Прављен је, готово буквално, по Малапартеовој техници државног удара, учествовао у њему читав свет, и било је довољно и пара, логистике, људи (и у противничким редовима), знања, да он донесе резултат.

Поред тога, и то је трећи разлог због којег прогнозирам неуспех протеста, тада је, као и код сваког преврата, постојао и јасан антагонизам.

А антагонизам је основни састојак сваке револуције. Морају да постоје две непомирљиве стране. Класне, националне, верске, социјалне, какве год, али супротстављене интересима до те мере да једна мора да буде укинута.

У случају 5. октобра, с једне стране је био Милошевић натоварен читавом деценијом ратова, санкција, губитака, беде, несташица, избеглица, бомбардовања, пораза... а са друге сви они који су хтели нешто ново, мање болно и другачије.

Протести против замишљеног непријатеља

И на страну сада како се све то завршило, није битно за ову причу. Важније је то да антагонизам на платформи здрав ваздух, земља и вода, не може да постоји.

Прво, нема никога, осим у теоријама завере, ко то не жели, нити је било какав пројекат, који нам те ресурсе одузима, заживео, нанео штету, па да људи имају са чим да се поистовете.

Овако, они који организују протесте рачунају само на ефекат маште, на замишљеног непријатеља, а то, осим у првом тренутку, када се позвана гомила пали, не може, дугорочно, да донесе ништа.

Такође, Вучићева деценија се апсолутно разликује од Милошевићеве. Волели га, или не, он тај терет нема на врату. Нити смо ратовали, нити гладовали, нити бивали понижени и поражени. Управо супротно, деценија са њим на власти јесте пуна успеха који могу да се осете, од путева, болница, пруга, до већих плата и пензија.

То што противници неће то да му признају, није кључно у овом случају. Кључно је то да оне врсте антагонизма данас нема, нити довољно незадовољних, да би некаква побуна донела промену.

Четврто: и прошле године, и ове, организатори протеста рачунају на емоцију, на страх, надајући се да ће он изазвати довољно велики пожар.

Нити уче на сопственим грешкама, нити су се потрудили да проуче предмет којим се баве.

При том, када је реч о маси (гомили), њеном кретању, понашању, законитости су установљене довољно давно да је свако, кога то занима, до сада могао да их савлада.

И прва законитост (а о томе су писали и Канети, и Ортега и Гасет, Фројд, Ле Бон), гласи: гомиле које настају спонтано, због страха, емоције, расту веома брзо, али се исто толико брзо и растурају, ако не постоји: а) јасан циљ којем теже; б) онај ко их води.

Страх и емоција нити могу да буду циљ, нити могу да преузму вођство, осим при нередима и линчовању.

С друге стране, нека зелена агенда, забрана рударења, протеривање Рио Тинта, свакако могу да буду циљ, с тим што, у нашем случају, тај циљ има бар два оптерећења.

Прво је оно које му намеће политика која би њиме да се окористи, па људима, врло брзо, није јасно да ли треба да иду на протест да би сачували ваздух и воду, или да би викали: "Вучићу, педеру".

Хоћу да кажем, као и прошле године, и ове се мешају приоритети, што никако не може да помогне опстанку масе.

Друго оптерећење је, исто као и лане, чињеница да је вођство протеста поново препуштено лумпен интелектуалцима, глумцима, јуродивим теоретичарима завере, који нити имају ни знања, ни харизме, ни умешности да толиким гомилама управљају.

Опседнутост Вучићем

Пети разлог - опседнутост Вучићем, проистекла због фрустрације.

Десет година тај политички џин побеђује све противнике са огромном разликом. Оном која од њих не чини конкуренте, или могуће партнере, него пуке мрзитеље, жељне искључиво његовог краја.

Срушити њега је њихов главни циљ, што је исто онолико нерационално као што би био покушај групе ентузијаста да се удруже, споје руке и пробају да одгурају пирамиду, из Гизе, до центра Каира.

Бесмислен и узалудан посао. Он јесте политичка пирамида, дубоко укорењена, тешка, од гранита, и сваки покушај рушења тога не само да је осуђен на неуспех, него га и ојачава.

Човеку који свакодневно комуницира са својим бирачким телом, који своје гласаче упућује у сваки свој потез, сваку ситницу којом се бави, стварајући им, на тај начин, утисак да и сами у свему учествују, да заједно са њим одлучују, е, па таквом човеку сваки напад дивно дође да повећа борбену готовост читаве своје гомиле, да је згусне, ојача, јачајући тиме и себе.

И десет година нико у опозицији то да схвати, и да, бар на неко време, престане да га помиње. Уместо тога директно му се обраћају, прете му, а он, за то време, трља руке и чика их да наставе.

Шести разлог - паралелни свет и грандиозна делузија

Сви протести до сада, па и ови који данас трају, настали су, створени су, у медијским лабораторијама, и на друштвеним мрежама.

И нису створени само протести, за које се навија, који се пумпају, него је створен и читав један паралелни свет у којем је Вучић сваки дан поражен, а ако и још није, само је питање трена, па ће и то да се деси.

Проблем је само у томе што у овом експерименту нема праве хемије (па ни оне која може да изазове експлозију), већ се све своди на алхемичарске ритуале током којих, уз помоћ хокус покуса, магије, крилаца слепог миша, рибљег мехура, орловог семена и једнорогове жучи, неко покушава да нађе камен мудрости, напитак за вечност, да од олова направи злато, а од Јове Бакића - лидера.

Не само да није могуће, него чини и штету сваком озбиљном напору, пошто се, у том измаштаном, медијском свету, појавило превише оних који пате од грандиозне делузије.

Поремаћаја који људе тера да озбиљно прецене себе, своје знање и своје способности. Кишна глиста се види у бари и помисли да је питон. Неко ко има мање од два одсто стварне подршке, погледа себе на твитеру, или на Н1, и убеђен је да му је Вучић недостојан противник.

После тога, бавити се озбиљно послом, што политика јесте, готово је немогуће. Толико је величина на тој малој сцени, и све једна другој сметају.

Седам: Политика која почива на фразама

Свака политика, у коначници, мора да да озбиљне одговоре на озбиљна питања. То, поједностављено, значи да, када дође до избора (реферндума), бирачи не одлучују на основу пуких парола и фразетина.

Ко им каже да је за здрав ваздух, исту такву земљу и ваздух, мора, уз то, и да покаже, објасни, како то намерава да уради.

Фабрике за пречишћавање вода коштају стотине милиона. Замена прљавих ложишта онима која користе гас, такође кошта стотине милиона. Прелазак са угља на друге изворе енергије, то кошта милијарде.

И свака политика, која покушава да на та питања да просте одговоре, не само да лаже, него и себи наноси штету, јер јој, на изборима, после њих, бирачи неће опростити ту обману.

Осам: Перспектива

Позвати на побуну (Јово Бакић), врло вероватно испуни, онога ко то уради, озбиљним заносом.

Тај човек сам себи изгледа велик, храбар, значајан, учествује у промени историје, уписује се у исту, о броју лајкова и насловних страна да не причамо.

Опет, ту фали оно - кога позива и у шта га позива.

Оне који годинама шетају због потапања ваљевске Грачанице, лако је позвати. Другове литијаше, такође. Еколошке талибане, лумпен интелектуалце, вечне студенте који су заглављени у 68-ој, националисте, навијаче, активисте (што је исто занимање као и навијач) ... све њих је, сасвим сигурно, веома лако позвати.

Једино што су, у сваком друштву, па и у овом, они - мањина. А доћи до већине, тако што ћеш да се правиш важан, објашњаваш јој да нема појма, него јој је баш најгоре икада, па треба да се дохвати мотке и јурне на Вучића, прилично је ћорав посао.

Већина, не само код нас, није претерано жељна стреса, брине, понајвише, о свом џепу, послу, одмору, и избегава све оно што би тај тешком муком успостављени ред могло да наруши.

О, да, често се делови те већина поведу за модом, хистеријом, страхом, па брзо потрче за мањином жељни неке промене, било чега, али се исто тако брзо, а нарочито када све постане сувише дивље, агресивно, исти ти делови већине повлаче и заборављају да су у било чему учествовали.

Другим речима, није побуна, у овом друштву, роба која се тек тако, лако продаје.

Девет: Стокхолмски синдром

Заљубљеност политичара у медије је уобичајена, али проблем настаје када медији (уз помоћ друштвених мрежа), буквално отму политичаре и када ови не могу да раде било шта друго осим онога што им медији и мреже диктирају.

И овај протест, медијски генерисан, пумпан, типичан је пример тог односа.

Нема опозиционог политичара који би данас смео да изађе и каже: чекајте људи, хајде прво да видимо шта кажу стручњаци.

Нема оног ко би се усудио да позове на разговор.

Јок. Може само позив на протест, и може само Вучићу педеру.

Што тај однос, на дужи рок, спречава политику да се развије, да постане политика, озбиљна, значајна, па и да се обрати ширем кругу, то, изгледа, никоме од политичара нити пада на памет, нити се тиме бави.

И ту, овој мани, не помажу оправдања - па немамо где да се обратимо бирачима, све остало је под контролом - јер сви добро знамо да је делокруг опозиције током деведесетих био много ужи, број медија много мањи, мреже нису постојале, па су се ипак и обраћали, и, на крају, победили.

О другом је реч. Да ли ће опозиција престати да ради за Н1, и да ли ће Н1 почети да стварно ради за опозицију. Да ли ће опозиција користи друштвене мреже, или ће друштвене мреже користити њу. Да ли ће било која окупљена гомила да прати опозицију, или ће опозиција, вечно, да трчи за гомилом, удварајући јој се.

Десети разлог: Сублимације свега наведеног

Десети разлог је сублимација свега наведеног. И зове се - однос према стварима.

О чему причам јасно је свакоме ко погледа како изгледају припреме за суботњи скуп.

С једне стране имамо мехурове које стварају медији, без икаквог озбиљног учешћа политичара у свему томе. Они су, како ко, или у Паризу, или на мору, или у кафићу. Препустили су све медијима, и добацују из прикрајка, тек да не би били заборављени.

С друге стране, Вучић, који је мајстор у коришћењу медија, сваки дан искористи прилику да се обрати, објасни, демантује, нападне.

Влада је увела контакт телефон, формиран је први експертски тим, а уз то се отварају градилишта, полажу камени темељци, и публика константно подсећа на то где се налази бољитак, и у чијим рукама је све оно за чиме сви чезнемо, читавог живота.

Хоћу да кажем, Вучић сваком протесту опозиције, па и овом, посвети десет пута више енергије него они који протесте организују.

А ти, при том, и нису политичари. Него би да буду њихови контролори. Без избора за контролоре, наравно.

И због свега, протести ће се завршити тамо где су и почели. На Н1 и на твитеру.

Србија Danas/Euronews