Анастасија има леукемију, а ово је ЊЕНА ПРИЧА: Лекари ме нису схватали озбиљно, а онда сам сазнала СТРАШНУ ИСТИНУ

Анастасија Гавриловић има 21 годину и студент је друге године Факултета за безбедност. Има сестру, маму и тату, има пријатеље, планове и жеље, али има још од чега зависи хоће ли моћи да настави да живи као раније - има леукемију.

Прелепа Анастасија (21) има ЛЕУКЕМИЈУ: Да би је победила потребна јој је наша помоћ!

До пре годину дана има је нормалан живот и велике снове, којима је била на путу да оствари. Заљубљена је у оријентални плес и у томе је више него успешна, а колико је заљубљена у музику говори и податак да је завршила музичку школу - клавирски одсек.

Ивану (32) не ради ниједан бубрег: Да би преживео потребна му је наша помоћ!

Све велике наде, нажалост, једног дана је прекинула страшна дијагноза: акутна леукемија.

У исповести за портал SrbijaDanas.com, Анастасија говори о свему што је прошла за тако кратко време, од сташног сазнања,  суочавања са суровом истином, па све до борбе која још увек траје.

- За болест сам сазнала након безброј посета лекарима, јер сам имала увећане лимфне жлезде и констнтан умор. Нажалост, нико од лекара ме није схватао озбиљно док болест није поодмакла, говорили су да размишљам позитивно, да ми се ништа неће догодити... Чак су у Ургентном центру и одбили да ме приме када ми је било веома лоше. Када је број увећаних лимфних жлезда постао забрињавајући, отишла сам на хематолошки преглед. Убрзо је урађена и биопсија коштане сржи и успостављена дијагноза – акутна леукемија - говори Анастасија из болничког кревета у Истанбулу, у болници Аџибадем, где се тренутно налази.

На свакој слици насмејана, увек љубазна и пажљива, сем тога што јој фали дивна дуга коса, ништа не указује на то да је болесна. Ипак, Анастасија открива колико је тешко, уопште, чути тако страшну вест.

- Када вам саопште вест која има толику тежину, не верујем да у тренутку све то допре до вас. Једноставно сам то прихватила као информацију и проблем који има своје решење, и кренула даље, започевши лечење. Била бих и много спремнија да су ми искрено саопштили колико је тешко, и не мислим само на болест, већ и на услове у којима се хематолошки пацијенти лече, а који представљају један од пресудних фактора за успешно лечење. Овако смо сви само бачени у илузију, лажну слику о могућностима за лечење које не постоји, и  због којих многи, на жалост, изгубе битку - говори Анастасија.

Срећом, наша саговорница има породицу која јој пружа безусловну подршку и љубав, и то је оно што је држи и не дозвољава да посустане.

- Породица је круг у коме живот почиње, а љубав никада не престаје. Породица, поред неизмерне љубави, значи и неизмерну подршку, и веру да ћемо заједничким снагама из свега изаћи као победници. Свако од нас имао је индивидуално тешке тренутке у овој ситуацији, али смо чврсто стајали једни уз друге, и сваки такав тренутак трајао је веома кратко, јер знамо да поред себе имамо руку подршке, која ће својом топлином и снагом помоћи да поново дигнемо копља и добијемо ову битку. 

Њене речи гађају право у срце. Искрене, тешке и речи пуне бола никог неће оставити равнодушним, јер оно што је проживела натера вас да добро размислите и поченете да цените живот, јер толико њих више није у прилици да то уради. Анастасија, и поред све тескобе са којом је суочена, не заборавља све оне који су били ту за њу и помагали јој, а који су, нажалост, изгубили најважнију битку.

- Све физичке тегобе које су биле последица тешких и јаких хемотерапија, све те мучнине, грознице, свепрожимајући болови, осећаји који вас терају да побегнете из сопствене  коже, сва немоћ због које више нисте снажно људско биће које се трудите да будете целог живота, ништа су у поређењу са болом на души када видите како особе поред вас, које се као и ви из дана у дан боре као прави хероји, умиру због лоших услова, нечије немарности, незнања… Ко би рекао да уз Хипократову заклетву иду и хипокризија и сујета? Ко би рекао да ће вам онде где треба да се осећате сигурно  окретати леђа… Жао ми је што непотизам није био довољан да некога  учини успешним на позицији за коју никада и није био квалификован. Жао ми је што због тога више нема оних који су били борци, оних који су и поред својих битки помагали и моју, који су ми у тренуцима физичке слабости пресвлачили постељину и пиџаму мокру од зноја, иако то није био њихов посао. Жао ми је њихових породица, које данас пате и тугују за својим сином, братом, мајком, баком и вољеном женом. А и даље имају надљудске снаге да буду уз мене.  Жао ми је што је борба са системом и борба са ветрењачама. Док број сломљених срца, уплаканих очију и неизлечених леукемија расте свакодневно. А докле? Где је граница? Када ће доћи тренутак у коме ће људски живот нашем лекару и систему поново значити нешто? Када…? - пита се Анастасија.

Ова дивна девојка се тренутно налази у Истанбулу и припрема се за трансплантацију коштане сржи.

- Још увек ми је потребна финансијска помоћ, недостаје још  50.000 € које треба исплатити болници у што краћем року. Сви људи који желе да помогну и подрже моју борбу, могу уплатити новац на рачун на следећи начин:

- Хвала свима који имају велико срце и у њему места за моју причу - поручује Анастасија.

Не дозволимо да се још један млади живот угаси, јер она стара изрека сада је више него истинита "Нечије мало, неком је све". Такси замените шетњом, један излазак замените кућном седељком, та мајица која ти се допала можда и није толико важна... када се тога одрекнете и тај новац дате за нечије здравље, онда све има смисла... Све ово може да сачека, Анастасијин живот не може.

Србијо, дигни глас, нек Анастасија опет заигра са широким осмехом, дугом косом и очима пуним љубави!