Арно Гујон, највећи добротвор Срба на Косову: Отац ме је учио да није тачно све што чујем о Србији!

Већина нас проведе живот тражећи срећу и одговор на питање зашто смо ми овде и шта је наша сврха. Онај који то открије је срећан човек. Један од њих је Арно Гујон, Француз који је постао највећи добротвор Срба који живе на Косову. Како је дошао на ту идеју испричао је у емисији "Живот прича" Татјане Војтеховски.

Крајем 19. века породица Гујон, на чијем је челу била Алин Гујон, живела је у источној Француској и била угледна, имућна сточарска породица. Живели су на великом имању. 

Једне ноћи 1886 године избио је пожар. Ватра је у трену однела све што је породица Гујон годинама стицала. Одједном, нашли су се на улици, нису имали шта да једу и где да спавају. Градоначелник је издао потврду да су жртве пожара и дао им дозволу да могу да просе и организују донаторске догађаје. Тако су имућни људи почели да скупљају помоћ за породицу Гујон које је остала без свега. И успели су да се опораве. 

Два века касније, потомак Алин Гујон, оживљава сву доброту људи који су помогли његовим прецима и препознаје сву страхоту оних који одједном остану без свега. 

Арно Шарл Гујон, имао је само 19 година када је, на један необјашњив начин заокружио породичну причу која је почела пре два века – постао је највећи добротвор Срба на Косову. 

Његово интересовање за Србе почиње још кад је Арно био дечак. Арноу и његовом брату и сестри, отац и деда причали су свако вече о историји, грчкој митологији, врло сликовито. 

У таквим вечерима на ред су долазиле приче и о људима који припадају српском народу. 

Када је почело бомбардовање Србије у породици Гујон се све више причало о Србији. Арноов отац је припадао онима који су нису разликовали информисање од пропаганде. Није бранио Србе по сваку цену, али је тачно знао шта је лаж, а шта не. Учио је своју децу да није тачно све што чују о Србији. Учио их је да примеру Србије да, иако су у мањини, не значи да нису са исправне стране. 

У Арноовој школи је организована дебата која је правдала бомбардовање РТС- а и погибију радника. Арно, тада 13-годишњак, једини се јавио за реч и супроставио се свом професору пред свима. Тада је био дечак коме је Краљ Петар Први постао узор, јер је волео Француску и жртвовао се за њу. 

Шест година касније, 2004. Арно се у медијима поново сусрео са страшним погромом Срба на Косову. Тада му се родила идеја да проба да им помогне, да макар један дан у животима људи са Косова учини мало подношљивијим, да им однесе неку помоћ, да знају да неко мисли на њих. 

Замолио је две године старијег брата за помоћ. Подршку су добили од родитеља и сестре, па су сви заједно кренули да скупљају помоћ - старе играчке, половну гардеробу, све што је ико имао да им да. Мајка и сестра су правиле колаче, продавали их испред цркве и скупљали новац.

Требало је оформити хуманитарну организацију. Око тога нису знали ништа, па су узели статут једног фудбалског удружења и преуредили га у статут хуманитарне организације којој су дали име „Солидарност за Косово“. 

Арно, са братом и два другара, креће пут Косова и Метохије, на пут дуг неколико хиљада километара. Спавали су у врећама, напољу, на минус десет, јер је била Нова година када су кренули. Ништа им није било тешко, јер су знали тачно шта желе. 

Први сусрет са Србима, био је на самој царини, где се није наишао на чувену српску гостољубивост. Цариник на Јарињу тражио му је да фотокопира неке документе, у пола ноћи. Први сусрет са Србима на Косову остао му је у вечном сећању. Деца у енклавама нису имале ни чизме, ни капуте, били су у вуненим чарапама и сандалама. Није очекивао да то види у сред Европе у 21.веку. 

Већ 13 година Арно покушава да путем своје организације поручи да Срби нису монструми, да нису зли, да нису звери. Како би то и доказао, Арно се придружио Србима у маршу, у којем се ишло од Београда до Косова пешке. Тада је Арно, како каже, у потпуности почео да се идентификује са српским народом. 

Иако му је често било јако тешко да схвати неке српске обичаје и правила понашања. Српско: долазим за пет минута, је уствари увек пола сата, у пекари нема добар дан, молим вас један хлеб, хвала, довиђења – већ само: дај хлеб. У градском превозу се често осећао увређеним када му неко каже: ајд' само мало, а сада се, каже, навикао на ту „српску непосредност.“ 

Није могао ни да схвати зашто Срби пљују на малу децу и што им говоре да су ружна. 

Арно је одлучио да научи српски, јер је желео да са људима прича у „оригиналу“, није желео да му људи преводе. Није му било лако, али је за неколико година савладао српски језик тако да му и многи од нас могу позавидети на речнику. 

Арно не зна колико је пута био на Косову. Али зна да помоћ народу на Косову није само храна и одећа, јер помоћ мора бити и у другим сферама живота, најпре култури. Тако је приликом последње посете Косову, Арно поклонио седам клавира музичкој школи у селу Станишор, а они су приредили концерт у његову част.

А да је Арно заиста судбински везан за Србију, говори и невероватан сусрет са једном младом женом, на мосту у Зворнику. Ивана, пореклом Српкиња, рођена и одрасла у Француској, дошла је у град на Дрини на један дан, да обиђе родбину и срела Француза који је данас њен супруг са којим има две кћерке. Њих четворо сада живе у Србији. 

Арно каже да се за истину треба борити чак и кад си у мањини, због чега је одлучио да буде на страни Срба, када су сви били против њих. Када знате да сте у праву, чекате да истина изађе на видело, и само треба бити стрпљив.