КРВ, ПАМЕТ И ЗНАЊЕ УЛОЖЕНИ У СРПСКУ ДРЖАВНОСТ! Беседа председника Вучића ће вас најежити: Од тада Србија никад није умирала
Данас славимо Дан државности - сећање на Први српски устанак и Сретењски устав.
Председник Србије Александар Вучић поводом Дана државности у Крагујевцу примио је поклон Града Крагујевца, реплику Сретењског устава, присуствовао је и Сретењској академији "Кнежев запис", а потом је одржао и говор.
Његову беседу преносимо у целости:
"ДОКОН ПОП И ЈАРИЋЕ КРСТИ, КАД НЕ ЗНАЈУ КАКО ДА НАПАДАЈУ ИЗМИШЉАЈУ" Председник након Сретењске академије одговарао на питања новинара - "молим медије да не буду и тужиоци и судије"
"ВОЈСКА ЋЕ ПОДИЋИ НОВЕ ГРАДОВЕ" Вучић коментарисао одлуку о доградњи специјалних снага
ПРЕДСЕДНИК О ТЕМИ КОЈА ЗАНИМА ЦЕЛУ СРБИЈУ: Вучић коментарисао "аферу" која тресе РТС!
Поштовани председниче Народне Скупштине Републике Србије, уважени чланови Владе, поштована председнице Уставног суда, хвала вам свима што сте данас овде у Крагујевцу, рекао бих родном месту српске државности. Ми Срби, данас, 40 дана после Божића славимо Сретење, најбитнији датум не у верском само, већ политичком, културном и историјском календару наше лепе Србије. За нас је Сретење црвено слово. Много тога смо започели, направили, урадили баш на Сретење.
Народна мудрост каже да је слобода не да радиш шта хоћеш него да не радиш шта нећеш. У том истом духу слободарском и српском, наш велики књижевинк Меша Селимовић поручује да човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем, а лична храброст Карађорђевих устаника није ништа мања од Спартанаца који су заједно са Леонидом пали бранећи законе Спарте. Јохан Волганг Гете дивио се нашем језику, сматрајући га за један од најбогатихјих. Браћа Грим такође. Џорџ Бернард Шо сматрао га је наше писмо савршеним.
Ко је био човек кога је највећи песник нашег језика и нашег писма опевао и посветио му своје најзначајиније дело? Ко су били ти његови нови Обилићи које Српска рађа? Стојан Новаковић, председник Владе, дипломата, филолог, историчар књижевности, председник Српске краљевске академије, овако описује великог Ђорђа:
"Ђорђе није био ни међу кнезовима, ни међу богаташима. Нити су какви год лични интереси имали да га склањању на мирољубиву политику. Карађорђу се по његовим војничким навикама лакше него иком другом било одлучити да поведе напред Србе који више нису хтели да трпе и да подносе."
Непосредни сведок самог устанка наш Homer, Филип Вишњић, хируршки прецизно сажима карактер нових Обилића, Прометеја наше слободе и родитеља повраћене државности.
"Ту кнезови нису ради кавзи нити су ради Турци изјелице, ал' је рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпети турскога зулума."
И овде се јасно истиче социјални аспект онога што је на почетку била само побуна, а што је умешношћу наших предака прерасло у борбу за културну и политичку еманципацију. И трајно обнављање државности.
На данашњи дан пре 2019. године одржан је збор на коме је било око 300 људи. За вожда је изабран Ђорђе Петровић, чија је прва заповест била - сваки свога убите субашу.
Величнаствена победа на Иванковцу значила је почетак ратне пеопеје у којој се ређају херојске победе попут Мишара, Делиграда, устаници ослобађају Пореч, Кладово, Неготин, Параћин, Ражањ, Крушевац, Београд... Иако је у почетку имао карактер буне против дахија, он 1805. постаје јавно декларисан рат за независност од Отоманског царства. Чланови Правитељствујушчег совјета српског, прве Владе обновљене Србије, били су најмудрији и најшколованији људи тог времена - од проте Матеје Ненадовића, Доситеја Обрадовића, Петра Новаковића Чардаклије, Луке Лазаревића... Наши славни преци били су свесни да осим умећа на бојном пољу, државу морају да красе дипломатски таленти и политичка умешност.
Изградили смо Велику школу, она није била ни средња ни висока, већ је замишљена као расадник будућих високих државних службеника, који ће градити институције наше земље. У њој су изучавани историја, географија, рачуница, стилистика, немачки језик, државно право, кривично и међународно. Професори су били Доситеј Обрадовић, Симо Милутиновић Сарајлија, Иван Југовић, а ђшаци Вук Караџић, Алекса Карађорђевић, Јеврем Ненадовић, Сима Ненадовић, Ђорђе Протић... Тек 140 година касније Република Француска на иницијативу Шарла де Гола оснива сличну институцију и назива је националном школом за администрацију.
Исправљајући неправду и ми у Србији почињемо са обновом школе и државног апарата и 2017. године оснивамо Националну академију за јавну управу, као централну институцију система стручног усавршавања и поносан сам на овај образовни искорак који ће тек у будућности обезбедити континуриано унапређење услуга које јавна управа пружа грађанима.
Долазећи данас и размишљајући о томе шта би требало да буде садржај моје беседе и речи двоумио сам се колико далеко да идем у ономе што нам се стварно збива, а од косовске катастрофе па до раног 19. века, дакле више од четири века, наш народ је провео у бунама, што хајдучким, што ускочким, што пак под туђим заставама. Вековима и пре Милоша није нам мањкало храбрости, али поставило се питање зашто је српска револуција била успешна, што се окончала обнављањем државности. Неки ће рећи зато што су нам ишле у прилог међунаросдне околоности, јер као што знате када ми Срби нешто постигнемо, никада то није било зато што смо ми нешто били умешни и успешни, већ зато што се нешто друго догодило, када су нам неки други криви стварно за нешто, никада ти други нису криви, ми смо криви. Немојте да вас подсетим, чак и кад су нам бомбардовали земљу и убијали децу, ми смо у свом комшилуку тражили кривца, а тек онда кривца у ономе ко је те бомбе бацао на нашу земљу.
Трећи, а вероватно су они у праву, рећи ће вам да је наш успех везан за Милошев политички гениј и чињеницу да његов таленат није имао премца међу савременицима. А какав је човек био коџа Милош, заслужан за Сретењски устав, овде изгласан и донет, најбоље говори његов савременик Вук Караџић.
"Пошто се већ народ по Србији предаје, велики се везир врати натраг, а у Београду за везира остаде Сулејман Паша Скопљак, који се с Милошем тукао неколико пута. Особито на Равњу, где је у руку рањен. Јасно је да Сулејман паша није имао симпатија за Милоша, напротив. Једном приликом му је замерио и то чувено рањавање. Ја сам од њега тако бежао, да нисам знао куда ћу ударити, па ми он најполсије руку преби на Равњу (наводи пашине речи).
Како је одговорио коџа?
Ја је премио, ја ћу је и позлатити, честити пашо (наводи речи кнежеве)."
На мудости и поштовању почива свака држава и свака државност. Војни пораз 1813. године само је одложио неминовност стварања слободне и јаке српске државе. На Сретење 1835. године усвојен је први модерни устав. Други српски устанак дао нам је за право да пишемо законе, иако кнежевина пре Берлинског конгреса де јуре није била суверени субјек међународног права. Димитрије Давидовић написао је Сретењски устав, узимајући за полазиште уставе Француске и Белгије, али он одлази и корак даље. Ти кораци дају Србији за право да себе трајно истиче у ред најдревнијих истинских демократија, не само на Балкану, већ и у Европи. Устав јасно предвиђа да је сваки Србин и без сваке разлике једнак пред законима српским, како у одбрани, тако и у казни, на свим судовима од најмањег до највећег.
Сретењски устав потврђује Карађорђеву и Милошеву доктрину да је Србија држава слободних сељака, чије је право на имовину потврђено највишим правним актима. Давидовић чини част нашој отаџбини, када у свом уставу записује речи: "Како роб ступи на српску земљу, онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао".
Првог дана рада Скупштина је саслушала кнежеву беседу, а другог дана прочитан је Устав и указ о оснивању државног савета. Доносећи овај по много чему најмодернији и најлибералнији устав тог времена Милош ствара повољу климу за долазак учених Срба, првенствено Пречана из Аустроугарске.
Овде сам био пре тачно седам година, у порти Милошеве цркве. Тада, као и данас, опоменуо сам себе, а желим да то пренесем и вама, да ми Срби немамо права пред сенима предака, а да се не присетимо колику смо жртву поднели на олтар отаџбине и колико смо морамо да водимо рачуна чувајући своју земљу. И оно што сам рекао овде испред обраћајући се народу, чини ми се најозбиљнија и најважнија порука, јер ми данас суочени са последицама рата у којем не учествујемо, а трпимо га - на истоку Европе, и око притисака око Косова и Метохије, и данас свој спас можемо да видимо само у чињеници да смо у последњих десет година успели баш оно што су наши преци хтели, да створимо јаку државу, демократску, слободну и суверену, која је у стању да расте, развија се и јача и истовремено се бори и чува своје националне интересе.
Створили смо државу која има право на реч и на поштовање, и која то право црпи из поштовања оних демократских принципа на којима би читави демократски свет требало да почива. Не одузимајући никоме слободу да се бори за своје, ми можемо да захтевамо да се поштује и наша слобода да будемо суверени, сами одлучујемо и боримо се за своје.
Без државе само као народ, то не бисмо успели. Без државе само као народ, били бисмо у позицији оних народа, и већих од нас, који живе на туђим територијама, под туђим законима, и који су препуштени на милост и немилост туђих интереса. Без државе и зато говорим, држава, јер држава је рођена овде, и од тада држава Србија никад није умирала. Без принципа на којима почива, без институција, свих механизама на којима су изграђени еконимија, школство, здравство, слобода не би била реч за коју живимо, већ сан за који умиремо без наде да ће се икада остварити.
Народи стварају државе, а државе чувају народе, омогућавају им да буду субјекти, а не пуки објекти сваке политике и сваке историје.
Због ових чињеница, због државе Србије данас, та 1835. година, тај устав и овај празник јесу толико важни. Они нас упућују да се не играмо ни са државом, ни са судбином, а поготово не са историјом. Они нас држе постојаним и чврстим и у бирању циља, пута којим хоћемо да идемо и чувању слободе и независности. И врло је јасно да то можемо само ако је та држава довољно јака и способна да остане слободна и на јасном путу ка јасном циљу, и зато не постоји важнији задатак него дас е према ономе што имамо, према ономе што је створено нашом слободном вољом, жељом да снови постану стварност, односимо одговорно, да га чувамо и јачамо и да не дозволимо да било ко угрози суштину нашег постојања и нашег опстанка, немамо ми други гарант за све нас у централној Србији ни за наш народ на КиМ, за наше људе у Републици Српској, Црној Гори, ни за оне који живе у многим другим државама од државе Србије, не може за њих њихова права ни њихову будућност да избори никаква козачка скупштина, никакве празне пароле, никакав лажни патриотизам и никакви дивљи позиви на нови круг рата и смрти.
Стварање државе јесте авантура, највећа која постоји, али када је створена, никакав авантуризам, држава више не трпи. Уместо тога потребне су јасне одлуке, базиране на принципима озбиљности и одговорности, и иста таква политика државна која зна да штити државне интересе, не угрожавајући притом ни опстанак ни будућност државе и народа који чува и штити. Сигурност, мир, стандард, напредак нису само лепо упаковани производи политичких или страначких понуда, напротив, то су постаменти на којима почивају наше могучности, способност да стварамо и имамо будућност, и да у њој будемо слободни, независни и суверени. Зато понављам и упозоравам све нас, опомињем себе, тако и вас, са тим не смемо да се играмо, јер држава не трпи авантуризам.
Морамо да наставимо путем који су утемељили наши преци, а данас, овде иза мене на истом зиду нас на своје дело подсећају и Велики Ђорђе и Велики Милош, чије смо и споменике заједно уклањали и заједно ћемо да их вратимо, да би нас баш опомињали колико је крви, али и памети и знања, уложено у српску државност. Јер, поновићу, држава авантуризам не трепи.
Наше је да бринемо, да је чинимо успешнијом, богатијом и бољом. Само тако ћемо имати сутрашњицу и само тако ћемо дати прави значај ономе што је урађено у Крагујевцу лета господњег 1835. Добро је да имамо Крагујевац, добро је да имамо Шумадију, да имамо дух људи који су увек знали и и умели да чувају своју Србију. Живео Крагујевац, живела Шумадија, живела Србија, срећан празник! - поручио је председник Вучић у свом обраћању.
