БИЗАРНО венчање МРТВАКА: Младожења у ковчегу, а око њега се одигравају ЈЕЗИВИ МОМЕНТИ

Свима је познато шта су влашка магија, врачаре, додоле и уроци, али мало људи зна да је у Звижду и Хомољу сачуван један од најбизарнијих обичаја на свету, а то је црна свадба.

У овом делу источне Србије, међу Власима и даље се практикује ритуал који подразумева дословце венчање, али с покојником. Као и на свакој свадби, ту су невеста, венчаница, сведоци, само је младожења у ковчегу. Ово се дешава и када заручена девојка изненада умре, али ређе.

Стравична исповест из операционе сале: Хирург из Србије открио језиву ситуацију у којој се нашао

НОВА ИНТЕРНЕТ ПРЕВАРА кружи Србијом: Нуде наследство од 850.000 евра, али уз један УСЛОВ

Брак на оном свету

Црна свадба се обавља најчешће након смрти младог момка који је имао вереницу с којом је планирао брак. Пошто их је несрећа задесила, вереница се симболично ипак удаје за свог изабраника и њихова „заједница“ ће трајати наредних годину дана. То значи да за то време она не може да се преуда, а јавна веза с трећом особом значила би прељубу. Све ово не би било толико страшно да се њихово венчање не обавља на гробљу, и то током самог чина сахране.

Како та церемонија изгледа? Иако су сви потресени и тугују за покојником, његов погреб поприма карактер венчања. Уплакана вереница долази на сахрану у венчаници, где пристаје да буде жена умрлог. Иако је то довољно потресно, најјезивији део целог ритуала јесте моменат када мајка покојника мора око ковчега да заигра свадбарско коло, након чега га спуштају у раку.

Уколико се ипак деси да вереник/вереница ипак не пристане на овај посмртни „брак“, родбина умрлог трага по селу за девојком, односно момком који ће пристати, како би пронашли покојнику сапутника за загробни живот.

Попут свих нама познатих или непознатих посмртних обичаја, и овај има циљ да души покојника обезбеди мир на оном свету. После годину дана, црни брак се и званично раскида. Реч је прилично сложеном обреду о којем се врло мало зна, обзиром на то да му присуствују само најужи чланови породице. Разведени црни младожења, односно црна млада, тада има право да се весели и венча за свог овоземаљског изабраника.

Откопавање и умивање леша

Иако нам се све ово чини бизарним и непотребним, за Влахе је то најнормалнији део традиције. Посебно када говоримо о култу мртвих, где они имају читаву лепезу ритуала. За разлику од црне свадбе, која је опстала до дана данашњег, обичај који је скоро потпуно ишчезао је откопавање покојника. Откопавање покојника везује се за култ Сунца и такође се практиковало онда када умре млада особа. Наиме, четрдесет дана после смрти родбина и пријатељи долазили су рано ујутру на гробље и буквално ископавали ковчег. Затим би га усправљали, отварали и белом марамом покојнику брисали лице.

Леш би тада окренули ка Сунцу да га оно обасја својим зрацима и „прими“, а потом би затворили ковчег и вратили га у земљу. Након овог обреда, припремали би се сви погребни обреди који су извршени оног дана када је особа умрла. То значи да би му припремали богату трпезу, коју су износили на гробље зајендо са цвећем, свећама и тамјаном. На уобичајеној сахрани тада следи поливање гроба бистром водом, којом покојник треба да се умије, а затим паљење свећа како би „видео“ где је храна.

Занимљива је улога старијих жена у свим тим обредима. Оне покојника купају, облаче, брију, чешљају. Пошто се стави у сандук, у руку му се стави свећа обавијена цвећем. Пре православног опела, опело врше управо те жене. Најстарија пева и на тај начин „буди“ покојника и усмерава му душу ка оном свету. Када се сандук спусти у раку, пре него што се гроб затвори, у њега силази једна од нарикача, која ораховом граном, а потом кецељом или белом крпом чисти сандук и кади га свећом. Попут старих Египћана, Власи се према мртвима понашају идентично као према живима, јер верују да су они живот само преместили у подземни свет.