БОЛЕСНО: Јавно најављују убиства Срба због српске заставе на Динари

Као што сам је у последње три године развијао на десетинама врхова и других места широм бивше Југославије и Балкана. Без иједне неугодности. 

Фотографије са највеће српске и хрватске планине објавио на свом Фејсбук профилу и на порталу „Србија данас“. Уз фотографије објавио сам и крајње помирљив текст,  у којем сам подсетио да је Динара подједнако српска колико и хрватска.

Такође, подсетио сам да су Срби и Хрвати браћа, на неспорну историјску чињеницу да  је већина Хрвата у Далмацији и Книнској крајини српског етничког порекла, да победа над братом не може бити победа, да је пораз српског народа у Хрватској 1995. године  уједно и пораз хрватског народа, да су Крајина, Далмација и други делови бивше РСК остали без становништва, како без Срба, тако и Хрвата, те да у складу с тим нема разлога за слављење „Олује“.

Убрзо је мој профил на Фејсбуку био затрпан коментарима на стотине Хрвата, из свих крајева Хрватске али и БиХ, који су мене, српски народ и Србију засули лавином вулгарности, увреда и претњи. За само два дана испод моје објаве наређало се више од 1.700 коментара. У десетинама њих, као и у приватним порукама које ми стижу, отворено се величају усташе, прети ми се убиством али и убиствима Срба повратника у Хрватску.

Илустрације ради навешћу само један од неколико морбидних коментара извесног господина (име познато аутору текста) „Овом објавом већ си осудио неколико српске дјеце у Грахову и Книну на смрт! Смрт Србима!“  Јасније да не може бити. Да ли ће јавно тужилаштво у Хрватској реаговати због оваквих претњи? Наравно да неће. Нажалост, тихи прогон Срба у Хрватској је већ три деценије државна политика.

Захтеви хрватских „патриота“ сежу од поклича да будем премлаћен и убијен и захтева да ми се забрани улазак у Хрватску или да по уласку у њу будем ухапшен и осуђен на робију, до захтева да се протера амбасадор Србије из Загрева и прекину дипломатски односи са Србијом. А има и „правника“ који упозоравају хрватску владу да је српска застава на Динари уствари објава рата Хрватској, те да је неопходно извести још једну „Олују“.  Запањује то што се међу ауторима оваквих коментара налазе и високообразовани људи, од којих неки, судећи по подацима на њиховим Фејсбук профилима, раде у Влади Хрватске.

Након читања свих тих коментара, величања „Олује“ али и усташких злочина и претњи новим злочинима, много лакше се може разумети како је било могуће да у 20. веку Хрвати у злочину геноцида побију стотине хиљада својих комшија Срба. Како су били могући Јасеновац и други логори, како је било могуће да Хрвати оснују логор за децу у Јастребарском или како је било могуће да у Ливањском пољу испод Динаре само на Огњену Марију 1941. године од стране првих комшија, дојучерашњих пријатеља, школских другова, па и рођака, буде заклано и у јаме бачено 1.600 српских цивила, међу њима и стотине деце. 

Или да сто километара даље, у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, предграђима Бањалуке за један дан, 7. фебруара 1942. без испаљеног метка, клањем, секиром и маљем, буде убијено 2.300 српских цивила, међу којима и 551 дете а да кољаче предводи католички свештеник? Или да дан касније у цркви у Глини буде ритуално заклано најмање 260 несрећника. 

Или да између 6. и 11. августа 1941. године Хрвати у Пребиловцима у Херцеговини убију 826 од укупно 994 становника тог села. А о каквом злочину се ради да се наслутити из писма које је фашистички генерал Александро Лузано упутио Бениту Мусолинију: 

-У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу  и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Многима су одсекли главе. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згранут установио да су их клали полако, солећи им вратове. И таман кад смо одлазили у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Изнели су једног дечака, дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре на смену силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За то време певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре – пише италијански официр.

Огромна већина Хрвата, који су се запенушаним коментарима огласили на мом Фејсбук профилу, сматра да је истицање српске заставе на Троглаву и Динари повреда територијалног суверенитета Хрватске и – провокација. Што је обична будалаштина. Као и у већини случајева кад су у питању историја и српско-хрватски односи, Хрвати су и овом случају занемарили чињенице. 

Прво, јесте да се Динара протеже дуж границе Хрватске али се врх Троглав, на којем сам развио српску заставу, уопште не налази на територији Хрватске, већ у БиХ. 

Друго, камен на врху планине је већ годинама обојен у боје шаховнице, хрватске заставе. Са све четири стране. Па се само од себе намеће питање: како то да хрватска застава на врху планине у сувереној држави БиХ, која ту стоји годинама, није провокација а развијање српске заставе на истом месту, у трајању од десетак минута, јесте провокација? Због које би требало убијати, хапсити, протеривати амбасадора, прекидати дипломатске односе и сл. 

Подсећам, Срби су конститутивни народ у БиХ, на целој њеној територији, који има права на истицање својих националних обележја на јавним местима. Где хоће и кад хоће. А ја сам припадник тог народа и држављанин БиХ. 

Не само што Троглав није у Хрватској, него је Динара вековима уназад планина на којој и око које се налазе села у којима Срби представљају апсолутну већину становништва. Приватне ливаде и пашњаци по планини су катастарски углавном у српском поседу.

Треће, чак и да је Трглав којим случајем у Хрватској, како то да прослава убиства 2.000 Срба, протеривања 220.000 Срба, спаљивање 40.000 српских кућа и других објеката и пљачка српске имовине вредне неколико десетина милијарди евра, у српском Книну, у којем су Срби одувек били већина, под прозором преплашених Срба, није провокација а развијање српске заставе на врху пусте планине, изнад српских села Сајковићи, Прово, Губин и Чепразлије, јесте?

Стотине сличних, претећих и морбидних коментара, могу се прочитати и испод текстова које су о истицању заставе на Динари објавили водећи хрватски медији и интернет портали. Читајући их, човек мора да се запита: како је могућа толика нетолеранција и мржња? Како је могућа таква промоција усташких идеја и злочина. Али ако се има у виду чињеница да су и ове године Книном несметано дефиловале проусташке паравојне формације и, у присуству председника и премијера Хрватске, клицале усташки поздрав „за дом спремни“, нема места ни питању, ни чуђењу.

Међутим, за разлику од мржњом задојене светине,  у текстовима хрватских медија нема ни једне речи увреде или мржње. Сви они су развијање српске заставе на Динари описали крајње професионално и објективно. Врхунац тог професионализма представља чињеница да је већина њих не само цитирала већи део мог текста написаног на Динари, већ и у целини пренела моју објаву на Фејсбуку.

Што је, ако ништа друго, стотинама хиљада Хрвата омогућило да прочитају чињенице због којих прославе „Олује“, на овакав начин, уз усташку иконографију и без помињања страдања српског народа а камоли саосећања због тог страдања, не служе на част ни Хрватској, ни хрватском народу.

Сматрам да на крају овог осврта треба да поменем и један другачији пример. На срећу, не и једини. Који може да послужи на част сваком добронамерном Хрвату.

Прошле године, на православну Велику Госпојину, мој пријатељ Дејан Павковић, власник мотела „Крњево“ код Велике Плане и ја отишли смо у Западну Херцеговину, попели се на планину Чврсницу (2229) и на њеном врху развили српску заставу. Са развијеном заставом сликали су нас планинари, некадашњи припадници ХВО из Посушја, против којих сам 1992. године ратовао на Купрешкој висоравни. Нажалост, у тим борбама било је мртвих на обе стране.

Не само што су нас сликали, не само што смо на врху планине, уз шумадијску шљивовицу и Карловачко пиво, евоцирали ратне успомене, спорећи се око многих ствари у вези последњег рата, не само што су нас частили вечером у мотелу „Хајдучке врлети“ и преноћиштем у дому крај лепог католичког самостана Масна Лука у подножју Чврснице, већ нису дозволили да са планине сиђемо пешке, него су на врх планине по нас двојицу послали теренско возило.

На крају посете, наши домаћини су изразили жељу да нас поново угосте, са пуним аутобусом људи из Велике Плане. Наравно, позив смо прихватили.