Човек који је чувао Младића открива све ТАЈНЕ ГЕНЕРАЛА: Како је командант ВРС реаговао на пад Крајине

Бранислав Пухало бивши припадник Војске Србије и дугогодишњи припадник обезбеђења Ратка Младића у интервјуу за наш портал говори о свом првом сусрету са генералом, ратним годинама проведеним са њим, Сребреници и личним трагедијама за које никад нису пронашли кривце. Пухало нам је објаснио и зашто је одлучио да се придружи покрету Српска десница и које то питања никада не постављате једном ратнику и расветлио какав су однос имали Младић и Аркан. Посебно потресан део Пухаловог интервјуа је питање на које није знао да нађе речи којима би одговорио, а тиче се личне трагедије коју је проживео када је изгубио породицу, не сазнавши никад шта се заправо десило.

Генерала Младића сам упознао 15. маја 1992. године у касарни Лукавица. Први пут када сам видео генерала, изгледао је строго и службено. Иако смо из истог места мислио, сам да ће бити опуштенији. Он ме је само питао чији сам, ко ми је ђед и отац, прозборили неформално пар реченица, попио сам кафу и примио одмах дужност. Пошто смо извлачили касарне из Сарајева те ноћи, Младић је боравио у команди Сарајевско-романијског корпуса. У просторији у којој је спавао, није био тоалет ни купатило, него је морао изаћи у ходник. Међутим, испред просторије био је стражар који је седео на столици. Генерал је устао негде око пола четири и кренуо у тоалет, Видео је да војник спава. Ја сам спавао у другој просторији неких десетак метара даље. Пробудио је војника и питао је где сам ја? Овај му је рекао где спава. Он је аутоматски дошао у ту просторију, пробудио ме и онако строго војнички рекао: „Господине Пухало устаните! Пошто нисте у стању да обезбедите будност стражара, обуците се, узмите наоружање и на даље Ви стражарите!“ Ја сам устао и рекао: „Разумем!“ Отишао сам, заузео место стражара и стражарио наредних три сата. Јако добра и поучна ствар за војничке односе…

Рањен је само једном. Током обиласка јединица 2. крајишког корпуса децембра 1994.године. Гелер од минобацачке гранате ударио га је пљоштимице за врат. Превијен је на лицу места, све се добро завршило.

То је било на Бихаћу, на Алибеговића коси. Кренули смо у извиђање. У тој групи су били генерал Младић, генерал Толимир, ја и пет пратилаца. Била је велика магла и кад смо се пели на врх брда, видљивост је била слаба. Видело се само на 20 метара. Испред нас је дошла група њих у радничким плавим оделима и један је од њих препознао Младића и рекао „Младићу имамо те!“ Али генерал је рекао „Имаш ме, али имаш застој на оружју!“ Они су погледали ка оружју, и ми смо одмах запуцали према њима. Они су се разбежали, можда је било рањених, јер је било остатак крви, али није било погинулих на лицу места. Била је брза рафална паљба. То је жива истина.

У борби се не зна, овако никог. Ратници се не питају таква питања!

Носио сам аутоматску пушку на терену. А овако, кратки Хеклер-Кох МП-3.

Имао га је у јуну 1996. Али га је готово на ногама претрпео док нису дошли доктори са ВМА. Није био отрован, него је он то у свом писму истакао као утисак који је имао када га је ухватио удар у току ноћи.

У суштини, коректан. Иако је било политичких сукоба са обојицом. Сви су завршили у хашким казаматима. Тако да је сада беспредметно говорити о томе на критичан начин. Генерал је уважавао српске политичке актере и поред тога што су га у много ситуација зауставили да не тријумфује и донесе српском народу војничку победу.

Да престане рат, да се народ не убија међусобно, да се политичари договоре и поделе територије. Као и да свако живи где хоће.

У Добановцима када је дошао Холбурк 1995 на преговоре. На састанку су били Слободан Милошевић, Лилић руководство Републике Српске, патријарх Павле. Холбурк се обратио Младићу, да председник Клинтон жели да види Младића као политичара и победника, а не Младића као ратника.

Ништа. Генерал није бранио да дођу добровољачке јединице и да се боре за слободу српског народа. Али је желео да оне буду под командом војске. У томе је био искључив проблем са Арканом. Сваки Србин који је хтео да брани српску земљу био је добродошао, али је морао да се стави под команду војске. Аркан и његови људи били су на терену само априла и маја 1992 код Сарајева и октобра и новембра 1995. Генерал је у оба случаја тражио да оду што пре.

Мислим да није праву истину сазнао. Имао је неке сумње да су то урадиле неке службе које није обелодањивао. Вероватно ће са њим отићи у гроб. Сигуран је био да није сама дигла руку на себе!

Све су то глупости! Немам коментар.

Ни ја нисам никад сазнао шта се десило са мојом породицом. А исто се сумња да су то урадиле обавештајне службе.

Тачно је да је Ратко нон-стоп био на првим линијама, обилазио војску. Бринуо се да ли имају довољно наоружања, хране, одеће, а када су се радиле неке акције, вазда би ишао први. Никад није командовао „напред“, „него за мном!“ Једном приликом на Грабежу, фебруара 1994, предводио је Гламочку и Петровачку бригаду у напад. Понашао се хладнокрвно као да је била војна вежба.

Не знам коју би реч човек употребио.

Немам коментар

То је била моја идеја донекле. Ратко је био бесан, љут… Рекао сам му „Госн генерале, знате шта бих ја урадио. Ја бих одвео ове Унпрофорце на витална места од значаја, усликао и пустио у етар. Они су доведени тако, али нису били везивани и проводили су време са нашим војницима све док се ситуација није разрешила. Сматрам да се тако спасло доста виталних обејкта

Војнички ослобођена. Ни врх државе, ни Главни штаб нису наредили убијање заробљеника. Било је појединачних убистава. Остали су настрадали у пробијању ка својим линијама.

Како да нису? Нормално. Сребреница је према споразуму са УНПРОФОР-ом требало да буде демилитаризована и разоружана још у пролеће 1993. Овако тамо се налазила читава оперативна група са пет бригада и скоро 15.000 бораца. Шта више, они су у јуну 1995, извршили два дубока напада према Хан Пијеску, при том убивши више десетина цивила и војника. То је био повод за напад на град.

Мислим да су одговорне стране обавештајне службе, пре свега француска.

Нису службе као такве, већ њихови појединци на терену. УНПРОФОР или хуманитарни конвоји су били одлична маска за све такве операције против српске војске. Ту се тешко могло супротставити ефикасно.

То ми није познато. Нисам знао ништа, све док Медићев снимак није објављен, Једно је сигурно: то није наређено из командног врха Војске Републике Српске.

Ја мислим да није нико. Држава Србија није знала, а ко је долазио и са којим мотивом, то није било у нашој надлежности. Србија је искључиво лечила рањенике и пружала помоћ свом народу у Републици Српској

Врло тешко му је пао пад Републике Српске Крајине. Био је бесан. Критиковао је председника Мартића и генерала Мркшића на Оштрељу, - командном месту у Крајини, кад су се они повукли и до њега дошли. Али по учињеном послу није могао ништа да учини да поправи ситуацију која је настала падом Крајине.

То није питање за мене као војника и борца. Ипак, да се разумемо то није тачна констатација. Снаге које су ангажоване на истоку Републике су углавном биле ту и пре, а оне на западном делу ратишта су тамо биле од раније.

Ни то није питање за мене.

Сигурно да није. То никако не бих доводио у везу.

Српска војска је одбранила Бања Луку. Нису се они повукли, мада се ствара слика као да су их Американци зауставили. Наше снаге су успеле да се консолидују на обронцима Мањаче и да успоставе линије одбране, поготово према муслиманским снагама. Примирје је већ било договорено, и оно је ступило пре војничког сукоба око Бања Луке.

Како су изгледале? Били смо у Београду, по објектима, нормално. Али Ратко је био вазда радан човек, бавио се пчелама, био у природи. Није се мешао ни у какве политичке односе. Вратио се нормалном приватном животу

Једноставно. Растали смо се, јер је тако морало бити. Генерал је као и увек војнички поступао, па тако и у тој ситуацији. Све се брзо одиграло, па нико од нас није имао времена за емоције, које можда сад навиру.

То нема никакве везе са генералом Младићем. Све те шпекулације су гнусне лажи и измишљотине.

Нисам знао где се налази, нити само могао то да знам. Претресали су ме више пута. Изгубио сам службу због тога. Али и даље тврдим да су неке од безбедносних служби знале где се генерал налази тачно. Правили су само параде и циркус

Многе војничке али и људске врлине, пре свега: дисциплину, достојанство, патриотизам… Све добре врлине које човека треба да красе.

О томе не знам више од онога што сам чуо и видео у међима. Нема разлога за шпрекулације око тога. Ухапшен је како је ухапшен и онда послат у Хаг. А ако је неко очекивао да добије нешто за то, грдно се преварио. Генерал Младић није смео да буде ухапшен.

Генерал се у својим писмима присећа ратних догађаја, које смо заједно прошли. То су увек дирљива писма. Из њих видим да му је сећање на ратне догађаје још увек кристално јасно. Али ме забрињава његово садашње стање и прилично неадекватан третман у хашком казамату.

Понекад се јавља. Колико му то новчана средства за телефонску картицу дозвољавају, јер пре свега зове своју породицу сваки дан.

Генерал ће у српском народу бити, сасвим сигурно, запамћен као ратни херој и један од главних личности који су створили Републику Српску. Мислим да је то најважније, без обзира шта наши ратни противници или хашки трибунал рекли и судили о њему.

Поновићу оно што сам и рекао у претходном интервјуу: Српска десница је била мој природан избор. Реч је о покрету, који баштини традиционалне вредности, а које су и мени веома блиске. Такође, Српску десницу чине млади, образовани некомпромитовани људи, који промовишу такве вредности. То је такође био један од разлога за моје приступање покрету: младост увек предводи са новом енергијом. Добро је бити део таквог тима.

Сасвим сигурно, само када то је тешко рећи. Балкан је увек био место сукоба. Не треба бити превише мудар, већ погледати историју, па закључити да је простор где живимо погодно тло и за сукобе народа који на њему живе, али и великих сила које увек теже да остваре свој утицај на овом простору.

Републику Српску морамо сачувати по сваку цену. Она је сан многих Срба који су пали у ратовима у 20.веку. Преко тридесет хиљада палих или убијених Срба у рату 1992-1995, су превелики улог да би се неко ирао са њеном судбином.

Надам се да ће Република Српска опстати и да ће се једног дана прикључити матици Србији кад се за то стекну услови. О томе би требало и у Србији да се више говори.

Републику Српску морамо заједнички сачувати, али дозволите да на самом крају споменем пријатеље, патриоте који су доста помогли Републику Српску тих ратних година. Браћа која су помагала српском народу и војсци у храни, одећи, обући, гориву и који су дали велики допринос стварању Републике Српске. Мада су они јако скромни људи и не воле да се о њима говори јавно. То су између многих: Ђорђе Тешић - са фирмом „Микро“, Златко Урукало на челу фирме „Лемић“, Миленко Милиће и „Царева ћуприја“, браћа Рајко и Владан Благојевић из Горњег Милановца, Степа Степановић и фирма „Златна пчела“. И господин Миломир Пророк, сада угледни нотар у РС, који је помагао општине Вишеград, Рудо и Чајниче са храном, горивом и одећом. Без таквих патриота наша борба не би била успешна.