БРОЈКЕ ЈЕСУ БИТНЕ: Јасеновац - право на незаборав

Тачан број жртава логора Јасеновац Србија никада до краја није утврдила, а бројке су суштина. Тај посао нису завршили ни Хрвати, али се то некако и очекује. Седамдесет година након вероватно највећег усташког злочина на Балкану, некаквом протестном нотом Загреб покушава да нас наведе да се запитамо да ли је злочин икада почињен.

Седамдесет година након злочина у Јасеновцу, седам хиљада километара удаљена изложба у Њујорку отворила је никад зараслу рану у односима Срба и Хрвата. Отворила је јасеновачке јаме. Сплетом судбине и балканске политике, комшије се деценијама споре око тога да ли је у логору смрти настрадало, иронијом судбине, баш 700.000 недужних Срба. Док једни вичу бројка је већа, други кажу мање су убили… Међутим, с обзиром на најновији заплет, са сваким даном постаје све индикативније да се спор са статистике пребацује на далеко опасније тло. Као да сада већ водимо расправу о томе да ли је злочина усташке НДХ уопште било.

Иако би сваки иоле рационални ум сада застао и запитао се да ли су писци ових редова озбиљно побркали лончиће и ко уопште може да спори највећи фашистички усташки злочин на овим просторима. Али зашто би ико, осим уколико жели да негира и оповргне историјске чињенице, дипломатским механизмима 21. века покушао да ућутка истину?

Све је почело када је шеф српске дипломатије Ивица Дачић прошле недеље у Њујорку отворио изложбу „Јасеновац – право на незаборав” и том приликом позвао хрватског премијера Андреја Пленковића да коначно посети Јасеновац и ода почаст жртвама тог стратишта.

– Као што Пленковић одлази у Јерусалим да се поклони сенима у „Јад Вашему”, очекујемо да то уради у Хрватској, у самом Јасеновцу, и да јасно дефинише и каже ко су жртве. Да ли је 50.000, 100.000 или 700.000, да је један човек убијен због тога што је Јеврејин или зато што је Србин, то је брука за човечанство и заслужује осуду – рекао је Дачић.
Хрватска је брзопотезно реаговала протестном нотом, уз критике да су изјаве српског министра дипломатије у УН показале да „Србија наставља са злоупотребом и манипулацијом жртвама Јасеновца у дневнополитичке сврхе”. То, руку на срце, неодољиво подсећа на реторику о једном другом злочину, нешто источније од Јасеновца. Али о томе другом приликом…

Хрвати су хтели да убију Теслу! Да је остао тамо где је рођен, стрпали би га у логор у Јасеновцу

Историјске чињенице кажу: Јасеновац је био највећи логор смрти и први систематски изграђен логорски комплекс на територији НДХ, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по броју жртава које су у њему страдале, простору који је заузимао, али и по броју логораша који су кроз њега прошли. У њега су упућивали мушкарце, жене и децу, углавном Србе, Роме и Јевреје. Тачан број жртава у системима логора Јасеновац није никада утврђен, а бројке су суштина. Да би Србија могла да крене напред, мора пописати жртве бомбардовања, рата на Косову, распада Југославије, послератног комунистичког терора, али и жртве настрадале од усташке руке у Другом светском рату.

Ми та имена немамо, због чега вероватно чинимо нови грех тако што изнова те несрећне душе означавамо некаквим серијским бројкама, и то оквирним. Баш онако, у логорском маниру. Тако је, према јавно доступним подацима, спомен-парк Јасеновац до 2012. године утврдио поименични списак од око 83.000 жртава, док су истраживачи Музеја жртава геноцида до сада саставили поименични списак од око 88.000 жртава. С обзиром на то да је документација логора у два наврата уништавана, број жртава је тешко утврдити и он према различитим изворима варира, у зависности од тога која их страна и с којим циљем саопштава.

Новинар и аутор књиге „Крст на крижу” Ратко Дмитровић подсећа службени Београд да број о 650.000 Срба убијених у Јасеновцу није пронашла ни пласирала српска страна, већ тзв. Земаљска комисија, основана 1946. године, састављена од Хрвата (председник је био Венчеслав Целигој, а секретар Анте Стокић). Према другим изворима, почетком осамдесетих година, у време најјачег култа Тита, чак и кустос у Јасеновцу причао је да је на том месту страдало 900.000 људи.

Хитлеров генерал Глез фон Хорстенау, који је свакодневно помно водио дневник и све објавио у својим мемоарима „Између Хитлера и Павелића”, а чије је најзанимљивије детаље „Експрес” објавио у прошлом броју, направио је крајње занимљиво историјско сведочанство „треће стране” о беспризорним усташким злочинима у Павелићевој НДХ, којих су се стидели и Немци.

СРАМОТА! Лакше му да пљуне МРТВОГ српског председника, него да призна хрватске ЗЛОЧИНЕ

Пишући о општој слици националних односа у НДХ, он наводи: „Срби су у новој држави (која се простирала од Јадрана до Дрине и Земуна) били приморани да беже јер су им одузета сва грађанска прва и отимана им је имовина. Бежали су углавном у Србију. Масакр над Србима десетковао је њихов број. Већ концем априла 1941. усташе су формирале први конц-логор у Дорњу код Копривнице. Касније је основано још неколико, међу њима и озлоглашени конц-логор Јасеновац. На основу немачких процена, до јесени 1941. убијено је приликом погрома и у логорима 200.000 Срба. До краја 1943. посланик др Најбахер процењује број убијених Срба на око 750.000.”

Опширнији текст можете да прочитате у новом броју Експреса који ће се у петак наћи у продаји на киосцима