ЦЕЛО СРПСТВО СЛАВИ СЛАВУ, СВОГА ОЦА СВЕТОГ САВУ: Данас је Савиндан, један од наших највећих празника!

Српски верници и црква данас славе Светог Саву или Савиндан, посвећен утемељитељу српског православља Растку Немањићу, просветитељу и првом српском архиепископу, човеку који се својевољно одрекао земаљске власти и замонашио се.

Празник Светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника. Проглашен је за школску славу и каже се "Свети Сава, школска слава", а светкују га и многе занатлије и чобани.

Свети Сава, рођен као Растко Немањић, био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата и први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.

Умро је 27. јануара 1236. године у Трнову у Бугарској и тај дан је црква установила као празник којим се обележава успомена на његов живот и дело.

Почеком 19. века спевана је позната Химна Светом Сави.

Многе занатлије у Србији сматрале су га својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу.

У београдској општини Врачар, на месту где се верује да су по налогу Турчина Синан-паше 1594. године оскрнављене и спаљене светитељеве мошти, подигнут је храм посвећен Светом Сави у знак захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву.

Растко Немањић, син великог српског жупана Стефана Немање, рођен је 1169. године.

Као младић је жудео за духовним животом и зато је одбегао у Свету Гору. И сам Стефан Немања је за њим дошао у Свету Гору, замонашио се и умро као монах Симеон.

Растко, који је узео монашко име Сава, издејствовао је код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први српски архиепископ. Свети Сава и његов отац установили су манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по српској земљи.

Путовао је два пута на поклоњење светињама у Јерусалиму и Светој земљи. Мирио је своју браћу, завађену око власти, мирио је Србе са њиховим суседима. Стварајући Српску цркву, истовремено је стварао српску државу и културу.

Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добробит свих и зато су га поштовали и волели сви на Балкану. Србима је дао хришћанску душу, која је опстала и после пропасти српске државе.

Умро је у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе на Богојављење, 12. јануара 1236. године.

Краљ Владислав пренео је његове мошти у манастир Милешеву, а Синан-паша их је оскрнавио и спалио на у Београду, 27. априла 1594. године.