ДАН СЕЋАЊА НА СТРАДАЛЕ У НАТО АГРЕСИЈИ Вучић: Хтели су да нам униште отаџбину и мисле да су у томе успели, нећемо у НАТО никада! (ВИДЕО)

Обележавању присуствују највиши државни званичници, представници Војске Србије, полиције и верских заједница.

Присутни су и патријарх Српске православне цркве Порфирије и председник Републике Српске Милорад Додик.

Поред говора званичника и пригодног уметничког програма, чуће се и сећања чланова породице страдалих у бомбардовању.

Данас се навршава 25 године од почетка НАТО агресије на Србију, односно Савезну Републику Југославију, 24. марта 1999. године.

Према подацима Министарства одбране Србије током ваздушне агресије НАТО-а убијен је 1.031 припадник Војске и полиције. Процењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, 25 особа се води као нестало.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

На Тргу Топличких јунака у Прокупљу окупио се велики број људи поводом обележавања Дана сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године.

Свештенство СПЦ, у присутству патријарха Порфирија, служило је помен поводом годишњице почетка агресије НАТО-а на СРЈ.

- Човек је велик само кад је човек и бездушан кад се определи за античовештво. Благословен сам као свештеник јер никакав ултиматум није поколебао мој народ да одустане од љубави, Бога и ближњег. Зар и мала Милица Ракић и Топличанин Бобан Недељковић и осталих 11 војника пострадалих у касарни у Куршумлији, и сви страдали нису стајали на истој страни - страни невине жртве? Невина крв која је тад пала широм земље, постала је залог наше наде и семе спаса - рекао је Порфирије.

- Наш оријентир и мерило су свети мученици који су остали доследни себи и вредносном систему који нема алтернативу. Зато, и поред чињенице да смо изгубили најмилије, наше поверење у Бога чини да главни осећај који нас обузима није неутешна жалост и ненадокнадиви губитак него најдубље сазнање и уверење да смо имали, имамо, и имаћемо најдостојније међу нама, који ни за шта нису хтели и неће да замене своју жртву за егзекуторске привилегије - истакао је патријарх Порфирије.

- Памтимо прошлост, живимо садашњост која нам је дата и одлучно гледамо и идемо у будућност - нагласио је.

Након беседе патријарха Порфирија, манифестација је настављена интонирањем химне Боже правде.

Анђелка Тошовић, сестра најмлађе жртве бомбардовања, једанаестомесечне девојчице Бојане Тошовић, рекла је да време пролази, али да ране на души не зарастају.

Анђелка је рођена током бомбардовања, а у агресији НАТО-а је изгубила и сестру и оца.

- Прошло је 25 година од када су мог оца и моју сестру однеле птице и они су напустили овај свет. Ја их нисам упознала. Била сам у мајчиној утроби те тужне вечери 11. априла 1999. године. Била је Велика субота. Моја породица се спремала за наш велики празник, Васкрс. Требало је да то буде њихов први заједнички празник. Али нико није ни слутио да ће бити последњи и да ће сваког следећег бити кнедла у грлу моје мајке и сузе на њеном лицу. Тако је и сада, после 25 година. Време пролази, али ране на души не зарастају.

- Нисам их загрлила једном за последњи пут. Али, ја живим са њима у души, сваки загрљај, пољубац, одувана свећица, приредба, родитељски састанак, матура, успесима и неуспесима, ја знам да је мој отац ту негде, да нас бодри и чува и да је поносан како се боримо са животом. Наша Бојана је имала само 11 месеци, стигла је да прохода, да научи прве речи, да каже "мама" и "тата". Заједно бисмо оствариле пуно снова, волеле се бесконачно, подржавале једну другу и оно најбитније, расле бисмо заједно раме уз раме - рекла је Анђелка, сестра Бојане Тошовић, најмлађе жртве НАТО бомбардовања.

- Нисам ја ни на кога љута због тога што ми фали део душе у животу. И не, никога не мрзим и не желим никоме зло, чак ни онима који су га нанели мени и мојој породици, нашој земљи. Верујем да се добротом рађа љубав и да је Бог једини и најправеднији судија и да ће залечити сузе и бол свих мајки, очева, браћа и сестара, свих рањених душа у овој земљи, а много нас је - поручила је Анђелка.

Анђелка је захвалила председнику Србије и руководству наше земље због тога што не дозвољавају да избледи сећање на бол наших људи.

- Пре 25 година нисмо веровали да нам се то дешава. Нису имали ни једну одлуку релевантних тела, осим мржње и да једном малом српском народу нанесу штету, ударац, од којег се не бисмо опоравили и који бисмо морали да носимо као печат. Потркивали су се они који су у Другом светском рату били на другој страни, да нас бомбардују. Убијали су нам децу, малу децу, тек рођену. Кад убијете дете, убијате читав свет. За њих то не важи јер су они то чинили на многим местима.

- Да не носи мржњу у себи, али да никада не заборави и никада, бар што се мене тиче, не опрости. Поносан сам на то шта је Србија постигла. Стали смо, видели шта су нам урадили, и кренули даље. И данас сам поносан кад било ко било где прича о Србији и Србима. Наша слобода је најважнија ствар нашег живота и нашег идентитета, заједно са нашом вером, идентитетом, славом, све оно што чини наш народ посебним. Срби су натерани свих ових 30 година да губе време у сталним ишчекивања, стално смо заробљени у неким преговорима и договорима - рекао је Додик.

- Нисам свих ових година срео никога из опозиционе структуре да се нашао на оваквим местима, а и пре Вучића сам био функционер у РС и ни тада их нисам видео, када се ово није обележавало и није постојало. Није било храбрости. Зашто да настане заборав? Да нестане сећање на наше страдале? Да не уносимо мржњу, али не смемо више да будемо лаковерни и икоме ишта да верујемо, осим нама, нашем народу, нашој држави. Нека живи Србија и Република Српска - поручио је Милорад Додик.

- Прва НАТО бомба која је убила српског војника Бобана Недељковића, пала је баш овде. То сам рекао његовом оцу "а шта ти је важније, дете, син, или земља, дете или отаџбина?" Чак и кад му се то најстрашније што му се догодило, није могао да одговори на то питање. Они су убили Бобана зато што су хтели да нам униште отаџбину, да нам униште Србију, да је раскомадају и мисле да су у томе успели. Прошло је 25 година и још се не дамо, још не пристајемо на комадање Србије. Има један мали народ у Европи који се и даље поносно и достојанствено држи, који не пристаје на наређења и окупације.