Ђорђе је јео по контејнерима и спавао је на улици, а онда му се ЖИВОТ преокренуо и то ЗБОГ ОВОГ ЧОВЕКА! (ВИДЕО)

Ђорђе Јанковић из Новог Пазара остао је без мајке веома мали. Браћа су отишла својим путем, а он је када је стасао отишао у Београд да нађе посао. Међутим, с обзиром да је после оболео од епилепсије нико није желео да га запосли, али онда је наишао на човека који му је променио живот....

ОВАЈ ПАР ЈЕ ПОНОС ЦЕЛЕ СРБИЈЕ: Уместо цвећа, желе да гости на венчању дају новац за лечење Теодоре

Родитељи Теодоре, којој је Србија помогла, имају један циљ који ће вас уверити да заслужују СРЕЋУ

На почетку емисије на Првој српској телевизији "Живот прича" Ђорђе је испричао какве страшне ствари је преживео у детињству:

- Имао сам 9 година када ми је отац умро. Остало је нас четворо деце. Имам два старија брата и млађу сестру. Када је прошло годину дана од очеве смрти, мајка нас је напустила и отишла јер је стриц мој малтретирао. Борио сам се и психички и физички свим снагама, али мајка није могла и због тога је отишла. Увек смо очекивали смо да ће да се врати, прича Ђорђе.

Како каже као деца нису имали избора, него су тада пријавили нестанак полицији, а онда су хтели да их све сместе у дом, али баба, очева мајка, није дала!

- Легнеш са сузама и устанеш са сузама, кратко је описао Ђорђе своје детињство и рекао да му је у свему давала снагу бака.

Када их је мајка напустила, цео свет му се срушио, али није се дао.

- Спас сам налазио у послу. И као мали био сам на селу, скупљао сам јабуке, по 1000 џакова...Томе сам се радовао. Са 10 година сам радио око стоке, куће, ништа ми никада није било тешко, препричава Ђорђе, а онда прича једну велику трауму из детињства.

Стриц му наместио батине!

Полиција га је привела јер је био оптужен да је крао од неког месара. Чак је и човек којем је нестало месо рекао да сумња да је то Ђорђе урадио. Полиција га је са лисицама извела са часа. Полицајци су га тукли у службеним колима и у станици, а онда су му пиштољ ставили у уста и терали га да призна злочин.

- Толико су ме истукли да нисам могао ни да лежим. У школи су му рекли да не морам да долазим док ми се ране не смире. Био сам 8. разред, душа ме боли колико сам се осрамотио пред школом, каже он.

На крају је сазнао да је месо украо његов стриц и да је рекао да је уживао што је чуо да га је полиција пребила. То је био окидач због чега је одлучио да оде за Београд.

Његова највећа жеља у животу била је да има родитеље уз себе и да има детињство. Како каже умреће, а то никада неће доживети.

- Ишао сам у једну новинску редакцију са сликом мајке да је нађем. Дан после дошла је полиција да ми каже да су ми нашли мајку и пристао сам да идем да је видим, али сам пре тога питао бабу да ли могу с обзиром да се она бринула о нама све ове године, каже Ђорђе и препричава како је пао у несвест када је угледао.

Како каже он је њој опростио за све и рекао јој да је може поштовати, али да му је тешко што није била уз њега када му је била најпотребнија.

Запослио у перионици у Београду, али пошто је плата каснила остао је и без стана тако да је био приморан да спава на Калемегдану са само 19 година.

- Видео сам један дан госпођу која је пуну кесу хтела да баци. Питао сам је да ли могу да узмем те ствари. Та жена ме је одвела кући, нахранила, дала ствари, али рекла да не може да ме прими јер нема услова.

Спавао је напољу и јео храну коју је налазио по контејнерима.

- Никада нисам украо ништа. Куцао сам људима на врата, а они су ми их затварали пред носем мислећи да сам неки просјак, јадник, чак ми је то говорила и родбина, уместо да ми помогне.

Како каже најбитније у свему му је било да остане чист и да има срце, а на питање како је успео да изабере част уместо да себе спаси глади он је рекао да је једноставно ТРПЕО, јер није желео да обрук породицу која га је оставила када му је било најтеже.

- Имао сам стално осећај да ми је неко говорио „Биће сутра боље“... Скупљао сам лименке и продавао их да би имао да купим за јело. Било је дана када сам плакао цео дан, када нисам имао ни са ким ни да причам, али после кише сунце сија и то ме је увек водило. Никада човек не сме да тоне, колико год да му је тешко, објашњава Ђорђе.

Један дан све се преокренуло!

Пришао сам једној госпођи која је хтела да баци хлеб и питао да ми да што је и урадила. Натопио га је водом и рекао да му је то нешто најслађе било. У том тренутку пришао ми је један човек и питао ме шта радим.

- Испричао сам му целу своју животну причу, као да га знам сто година, као да ми је неко рекао да му све испричам. Одвео ме је да једем и дао ми 500 динара, а нисам ни слутио шта ће се све десити, присећа се Ђорђе.

Дејан Радић рекао је да га је прича коју му је Ђорђе испричао дотакла одмах.

- Хтео сам да помогнем некоме. Нисам ни ја неки богаташ. Све сам му дао што сам у том тренутку имао. Вратио сам се у Аранђеловац и испричао оцу све што сам видео и питао га да ли могу да га доведем кући јер сам узео његов број. Имао је неки разлупан телефон и мислио сам да се никада више нећемо срести. Назвао сам га око 21 час увече и рекао ми да нема новац да би дошао, а ја сам му послао 1000 динара поштом да би могао да дође, препричава Дејан.

Како прича Дејан његов отац га је заволео и давао му чак и картицу да му диже пензију колико је имао поверења у њега. После неког времена и живота у његовој кући, Ђорђе је прешао да живи у Дејанову другу кућу која је била веома мала и трошна, али њему довољна.

- Нашао сам коначно породицу и одморио сам се када сам имао где да живим, каже Ђорђе.

Дејанова сестра Данијела такође је посведочила о свему што се издешавало и рекла да јој је било много жао када је чула да је спавао поред контејнера и да се из истих хранио.

Ни Дејан ни његова сестра не раде, а њихов отац је преминуо у међувремену тако да сви живе од мамине пензије неке од 15.000 динара.

Ђорђе мора да издваја и по 9.000 динара, за лекове због епилепсије од које болује. 

Дејан је рекао да је од малена учен да помаже другима и да је тако васпитан и како каже он и даље, као и Ђорђе верује да доброта постоји и даље.

- Ја имам два рођена брата у Италији, за њих не желим да чујем. Пре би крв дао Дејану, него њима, каже Ђорђе.

После ове приче, много добрих људи се јавило да помогне овим момцима. Човек из Канаде послао је новац да Ђорђе купи мало стоке што је он и учинио. 

Дејан је такође рекао да планира и да део свог имања жели, ако би то било потребно, да препише на Ђорђа и не би се око тога размишљао ни тренутка.

- Доброта је помоћи некоме, каже Дејан, а Ђорђе је рекао да су праву доброту показали њему управо он, његова сестра, отац и мајка.

У данима када због имања и неких других ствари удара брат на брата, Дејан и Ђорђе показали су шта значи бити добар.

Њима није потребно много, нити желе да имају ништа друго осим нормалног живота. Свако ко може да им помогне нека то и уради јер они ће то сигурно знати да цене.