Како је Црвенкапа појела Вука Јеремића: Ђилас опет зезнуо свог другара

Лидер Народне странке Вук Јеремић као да је у земљу пропао. До избора је остало још двадесетак дана, предизборна кампања се захуктава брже него руска офанзива на Кијев, страначки лидери издераше опанке пешачећи по Србији а њега у јавности има мање него лидера Северне Кореје Ким Џонг Уна.  Тек с времена на време искочи са телевизијског екрана, испали неку увреду на рачун Вучића и враћа се у тиховање.

Пре неколико дана, забринут за његово здравље,  јер Вук ми је земљак из Босне, по линији Хамдије и Нурије Поздерца, питам једног функционера народњака где им се лидер загубио.

-Није се загубио, већ је поједен.
-Како то мислиш, поједен?
-Лепо, поједен. 

Контам да је људождерство у Србији одавно искорењено али кад су у питању досовске странке све је могуће па, за сваки случај, приупитам. Боље питати, него скитати. 

-Ко га је појео.
-Црвенкапа.
-Дај, не зезај. Каква Црвенкапа?
-Црвенкапа звана Драган Ђилас. У бајци је вук смазао Црвенкапу а овде је она смазала Вука. Два пута. Заједно са целом нашом странком.
-А, на то мислиш? Фигуративно га појео.
-Какве црне фигуре. Појео га политички. Скроз на скроз. У правој бајци, да би појео Црвенкапу и њену баку, вук је морао да се добро озноји а у овој предизборној наш Вук је погинуо без испаљеног метка.
-Стварно, нигде га нема.
-Како да га буде, кад га је овај направио будалом. Превео га жедног преко воде.
Прво је кандидовао Здравка Поноша за председника Србије. А онда Владету Јанковића, старца Фочу од стотину лета, предложио да води Београд. 
-Па, добро... 
-Ништа ту није добро... Ђилас кандидовао Поноша, нашег члана, Вуковог дугогодишњег пријатеља и сарадника, без нашег знања. И то га кандидовао након што смо га ми сменили са места потпредседника странке. Пази, ми га смењујемо а овај га три дана касније, и да не пита Јеремића, кандидује за председника државе. Као за инат. Да нас понизи. Срамота човека да на улицу изађе. Ипак је он бивши председник Генералне скупштине УН и министар иностраних послова Србије. А овај га срозао.
-Није да вас није понизио. Али, реално, нисте баш ни имали неког бољег кандидата.
-Нисмо ни горег. Крајишник који за време рата није ишао да брани свој Книн, већ седео у Београду.
-Није једини. Седели су и други.
-Јесу. Али ово је официр. Генерал. Ако официр не брани своју кућу, како ће сутра бранити моју? И он сутра треба да буде врховни командант српске војске.
-То немој да те брине. Неће бити. Што се нисте супроставили и напустили коалицију?
-Како? Да нисмо прихватили Поноша и маторог Владету Јанковића за градоначелника Београда, прогласили би нас да смо Вучићеви плаћеници. А ми немамо своје медије да се бранимо од таквих напада. 
-И шта сад?
-Ништа. Ћутимо и трпимо. Чекамо прилику да Ђиласу вратимо мило за драго, па да онда на неким новим изборима рушимо Вучића. 
-Што на неким? Избори су 3. априла.
-За те изборе воз је већ прошао.