ЕКСКЛУЗИВНО ЗА СД! Српска новинарка која је прекршила Трампово правило открива да ли су јој претили

Ксенија Павловић, новинарка српског порекла, оснивач и главни уредник The Павловиц Today, која је у суботу била у центру светске јавности због тога што је на конференцији за новинаре у Белој кући користила апликацију Перископ и уживо на интернету емитовала звучни снимак брифинга портпаролке Саре Сандерс, иако је то забрањено, у ексклузивном интервјуу за портал SrbijaDanas.com говори о разлозима због којих је то урадила, о томе да ли је Америка земља у којој новинари имају слободу говора, како изгледа бити новинар у САД-у, као и то како се она сећа времена када је Слободан Милошевић био на власти у Србији.

-Америка је земља највећег степена слободе говора и медија. То је загарантовано првим амандманом и уклесано је у уставна права америчког система. Да ли због језичке баријере, или непознавања детаља ситуације, медији на Балкану нису пренели најтачније контекст о коме о мени пишу моје колеге из Вашингтон поста, Хила, британског Индепендента, Хафингтон поста, као и мог интервјуа који сам дала за ЦБС. Превод просто није прецизан и много тога је или извучено из контекста, или контест које довољно појашњен.

Ја верујем у отворено друштво. Мој осврт на диктатуру Слободана Милошевића имао је за циљ да објасни моја лична убеђења и искуства борбе за слободу изражавања и права на нормалан живот у демократском друштву. Позната ми је цена коју је моја генерација морала да плати да би добила прилику да живи у демократији. Кроз студентске протесте против Милошевића, јако рано сам научила шта значе права  првог амандмана, слободе на које српско друштво није имало права, и за које су тада многе старије колеге попут Ћурувије и Даде Вујасиновић изгубили своје животе. У том смислу, ја данас живим у Америци, земљи у којој је право на слободу говора загарантовано, и управо зато јако добро знам да то право никада не смемо да узмемо здраво за готово.

Амерички медији су најслободнији медији на свету. Питање које сам покренула не тиче се слободе медија, већ захтева на апсолутну транспарентост демократског процеса на које Американци имају своје заслужено и гарантовано право.  

-Ми, новинари Беле куће  тражимо да се  поново укључе камере или да нам се бар дозволи да пуштамо аудио у реал тајму. Јако је важно да се напомене да су дневни брифнизи “он the рецорд” и да ми за њих добијамо цео транскрипт на крају дана. То нису никакве тајне или поверљиве инфомрације.  Право на транспарентност нема везе са политичком припадношћу, већ је то улога новинара који то право на транспарентност морају да бране и изнова подсећају на то право.

-Претње од кога? Нисам добила никакве претње. Јако би ми било тешко да замислим да у Америци новинар може да добије било какве претње. Када би се тако нешто догодило, мислим да би цела Америка изашла на улице, да би све новинске куће о томе извештавале. Први Амандман је уставно право, право на слободу штампе и говора и  шта значи бити Американац. За то су се оснивачи Америке борили и унели га у повељу слобода са добрим разлогом. 

-Слободе које данас уживамо у Америци, добили смо због тешког рада генерација које су направиле Америку. То су били све имигранти који су дошли да граде Америку, вођени ничем другим него својом вером и сном. На прес секретару Беле куће је да донесе одлуку о томе на који начин ће да одржава брифинге, али верујем да би требало да бар омогуће аудио пренос кроз друштвене мреже, јер ионако за све те брифинге добијамо званичан транскрипт. То нису никакве тајне или поверљиве инфомрације. Аудио пренос преко друштвених мрежа је најискренији начан да се да приступ јавности Белој кући и да им се омогући да чују информације директно од прес секретара укључујићи и наша питања.

-Конкретно у Белој кући, ми постављамо питања свакога дана. Ако сте некада гледали те брифинге, видећете да се ту постављају јако тешка политичка питања и без икаквог страха.

Сваки члан прес кора Беле куће може да постави било које питање председнику Доналду Трампу. У Америци вам нико не забрањује да поставите било које горуће питање. Новинари прес кора Беле куће постоје да би очували и загарантовали транспарентснот и позивали председника на одговорност, јер то је улога и сврха медија.

Сваки новинар, сваки грађанин има права да постави питање својим лидерима јер ти лидери су изабрани од стране народа, и њему одгварају. А улога и одговорност медија је да чува то право и да га брани. Како у Србији, тако у целом свету. То је мисија наше професије.

-Доналда Трампа бих питала да позове све новинаре Беле куће на састанак да направимо радну групу у којој би успоставили још транспарентињи оквир медијског извештавања  и загарантовали правила фер плеја под којим можемо да радимо свој посао и која ће унапредити транспарентност дневних брифига.Верујем да морамо да идемо у подизање стандарда, јер се свет суочава са веома тешким глобалним проблемима, и у том смислу Америка треба да буде пример демократије и отвореног друштва.

-Америчко новинарство је такво да у случају да не може да се добије директан одговор на постављено питање, новинар ће га и даље постављати. Притом ће писати о томе свакога дана. Сврха новинара је да постави тешка питања и да на њима инсистира и да настави да их понавља све док на њих не добије одоговоре.

-То поређење не би имало никаквих основа. Америка је светионик демократије, и не може се никада, ни у милон година упоредити са било којом земљем у диктатури.

-Када помислим на живот у Србијиу у време Милошевича видим само мрак. Видим ратишта, медијску пропаганду, понижену интелектуалну елиту, немаштину, и живот иза ограђане жице. Видим новинаре који су изгубили животе борећи се за истину. Видим своју мајку која је чекала у реду за хлеб и млеко од пет ујутру. Видим продавнице са празним полицама. Видим протесте на које смо сви одлазили и лупање у шерпе у време дневника. Видим и једну грађанску Србију која је знала да заслужује боље и која се није плашила да изађе на улице. Видим и професоре на ФПН који су се супротставили цензури и дали отказе.  Мислим да је та Србија била смелија, и захтевнија и није желела да попусти под оперсијом и цензуром. Они који су живели у том времену знају да смо ми генерација која не пристаје на цензуру ни под каквим условима. Ја не пристајем на цензуру ни под каквим условима. То је нешто што сви ми, широм света дугујемо свима онима који су изгубили животе борећи се за слободу штампе и говора.