ИСПОВЕСТ ПРОСТИТУТКЕ ИЗ НОВОГ САДА: Пре 2 година сломили су ми кичму и ноге, хтели су ножем да ми исеку главу

На улицама Новог Сада ради више од 300 проститутки. Живе у беди, свакодневно их туку макрои, муштерије и мужеви. Држава нема стратегију за помоћ овим женама, а у целој земљи за њих постоји само једно свратиште.

Најчешће младе жене између 18 и 29 година чекају на муштерије на неколико стандардних места од којих је најпознатија Каћка петља на путу ка Београду. Тело често продају за 1.000 до 1.500 динара.

ТАЈНЕ СЕКСА У СРБИЈИ: На овим местима Срби ОБОЖАВАЈУ да раде "ОНЕ СТВАРИ"!

Истраживање „Проституција у Србији – једно од могућих лица“ показује да све оне живе у крајњој беди.

- Потпуно су напуштене од породице, немају никакву мрежу подршке, а спирала насиља које трпе почиње практично од детињства - каже ауторка истраживања Гордана Стојаковић из Удружења грађана С.Т.Р.И.К.Е.

- Наишле смо на девојке које су потпуно неписмене, које не знају да броје, дакле никакву другу могућност немају. Имају врло проблематичан брачни статус, а ту су често и бескућништво, а у неким ситуацијама и избеглиштво - објашњава Стојаковић.

Жене најчешће кажу да их је у проституцију натерала потреба да преживе јер другог посла нема. Једна од њих прича да је почела да нуди своје тело путем интернета тек у педесетим годинама живота. Због старости, каже, нису хтели да је запосле чак ни као перачицу судова.

Гордана Стојаковић поставља питање да ли се проституција у Србији уопште може назвати „сексуалним радом" јер су жене на проституцију приморане зато што немају ниједну другу могућност.

 Услов добровољности значи да она може да ради било који други посао без неких великих условљавања и на тај начин обезбеди економску сигурност за себе и породицу. Ако то није случај, зар нисмо онда више на терену људских права, а мање на терену радних односа? - пита се она.

- Почела сам да се бавим проституцијом од 17 године. Родила сам девојчицу и морала сам да радим због ње, да имамо да једемо и пијемо - прича 21-годишња девојка у новосадском Свратишту за сексуалне раднице. У посао ју је, каже, увела ујна, поред које је научила да ради.

ДРАМА У СРБИЈИ: Мислио да га жена вара с његовим дедом, од праве истине се замало шлогирао (ВИДЕО)

Њихов живот је пренос из пакла. Незапослене су и сиромашне, не постоји место и време где не трпе неку врсту насиља – од пролазника и жена док стоје уз ивице коловоза, преко оних којима пружају сексуалне услуге до партнера са којима живе.

- Најважније ми је да моје дете има шта да једе - каже девојка тихо.

Друга девојка прича:

- Пре две године сам имала лом кичме и ноге. Мислио је да сам га покрала, замало ножем да ми исече главу. Била сам нападана и тучена. Вуку нас за косу, шамарају, шутирају. Будем с њима, одрадим, не да ми паре или ми узме паре. Морам да му дам да ме не пребије, али ме опет пребије.

Макрои шетају слободно

Проституција се у Србији третира као прекршај, а регулисана је само једним чланом Закона о јавном реду и миру. Тај се закон пред посланицима последњи пут нашао јануара прошле године, када је изменама закона казна затвора за лица која се одају проституцији повећана са 30 на 60 дана и уведена могућност новчане казне. Те казне, међутим, проститутке најчешће немају да плате па одлазе у женски затвор у Пожаревцу.

- Судски органи им обично скупљају казне па оне буду енормне. Нама су долазиле девојке са решењима од суда на преко 150.000 динара. Оне немају тај новац, па у затвору остају и по неколико месеци - каже за Небојша Ђурасовић из Удружења Превент, које већ десет година прати ову проблематику и помаже сексуалним радницама.

Посредничку мрежу чине макрои и кријумчари људи, а законодавство се њима бави одредбама Кривичног законика. Истраживања организације С.Т.Р.И.К.Е. показују да се држава с трговцима људима успешно обрачунава, али се то не може рећи за макрое.

- Разлика је у томе што је трговина људима забрањена и у једном моменту је направљена озбиљна екипа која је направила јако добре оптужнице и на више година склонила трафикере с улице. Макрои су ипак остали јер Европа нема јединствен став о проституцији, тако да је то остало некако ван - објашњава Гордана Стојаковић.

Додаје да измене закона којима се пооштравају казне за проститутке уводи проституције у сферу криминала. То, сматра она, може само да погорша ситуацију јер жене неће изаћи из проституције, а мораће да раде за криминални миље.

За институције невидљиве

Озбиљнијих анализа на основу којих би се креирала другачија норматива, међутим, нема. Последње истраживање датира из 2013. године и обухвата само Нови Сад. Просто преузимање решења из Норвешке, Шведске или Немачке није адекватно, кажу наши саговорници јер се друштва не налазе на истом ступњу развоја. Осим тога, у Србији не постоје ни програми за превенцију проституције, изласка из ње, нити програм помоћи женама у проституцији. Њима су се пројектно бавиле једино невладине организације којих је такође све мање јер је мање и донатора за пројекте из ове области.

У Србији је тако опстало само једно свратиште за жене у проституцији. Њега је отворило управо Удружење Превент у близини Каћке петље у Новом Саду. У њему сваког дана борави до десет жена, а осим поделе кондома и лубриканата, нуде се и тестирање на ХИВ и хепатитис, прање веша, туширање, помоћ гинеколога, правника, психолога и социјалног радника.

На услузи им стоји и Ивона Зечевић, која већ неколико месеци волонтира у свратишту.

- Ја сам домаћица, дочекујем девојке, ту сам да им помогнем, да им дам шминку, понудим кафу и воду, да им додам пешкир ако се купају, да им палим машину ако перу веш и причам са њима - каже.

А приче, додаје Ивона, зависе од расположења.

- Девојке су најчешће кориснице психоактивних супстанци. Када се не осећају добро, онда су приче тешке или тужне. Кад су расположене, онда се најнормалније шале, причају анегдоте, смејемо се - каже Ивона.

ПА ИМА ЛИ ДАЉЕ? Продао сина преко интернета којег му је родила љубавница, да би помогао жени

Додаје и да се девојке упркос свему углавном држе заједно. „Иако тврде да се не друже, знају свака о свакој све и помажу се."

Међутим, и ово свратиште има неизвесну будућност, јер пројекат траје до краја 2017. године. У Превенту зато покушавају да лиценцирају програм у систему социјалне заштите, а потом ће га понудити на финансирање градској управи и републичком Министарству рада и социјалних питања. Лиценца би, кажу, могла да стигне средином године, а тек потом следи грчевита борба за буџетско финансирање.