ПРИЧЕ ИЗ БЕОГРАДСКЕ ЗАТВОРСКЕ БОЛНИЦЕ: "Кад сам убио, моја душа се ослободила"
“Дуго сам осећао да ме боли душа. Притискало ме је у грудима, болело, гушило. Тражио сам помоћ, али нигде нисам нашао разумевање и излечење. И онда, кад сам урадио то што јесам, кад сам убио, моја душа се ослободила”, започео је 32-годишњи П.И. своју причу.
Овај мушкарац се већ 7 година и два месеца седам година и два месеца налази на Одељењу психијатрије у Специјалној затворској болници у Београду. Док прича сталоженим и смиреним гласом, избегава да отворено каже на кога је то, у тренутку помрачења свести, подигао руку.
“Тужна је то прича. Убио сам члана најуже породице. И кад сам то урадио, више ме ништа није гушило и почео сам нормално да дишем”, каже овај младић коме је суд одредио меру обавезног психијатријског лечења. Његове тегобе нису на време препознате и није лечен, што је проузроковало све оно што се касније десило.
“Ишао сам код психијатра, чак три пута. Одлазио сам и сам и са мајком. Међутим, доктор није препознао моју болест, није знао да види да ме душа боли. Ишао сам и код видовњака. Он ми је рекао да то што ме стеже у грудима, не да ми да дишем. Рекао је да је то грч којег ћу се једном ослободити. И јесам. Сад нормално дишем, ништа ме не стеже и не боли”, објаснио је П.И. за Новости.
Специјална затворска болница у Бачванској улици у Београду једина је овог типа на Балкану. Налази се у истој згради где је смештен Окружни затвор, познатији као Централни затвор и постоји од 1969. године. У установи тренутно има око 450 пацијената, од којих десет одсто чине жене, које су одвојене од мушкараца.
Он сматра да се ближи дан његовог дугогодишњег лечења и излечења.
“Знам да је болест урадила све ово од мене, као и 'отровна' марихуана, која је ко зна шта произвела у мени. Међутим, мислим да сам сад оздравио и да више нема потребе за мојом даљом терапијом и остајањем овде, у болници. Волео бих да изађем напоље и да сам спознам да ли могу да наставим да живим без терапије или не”, наводи П. И.
Он прича да, без обзира на оно што је учинио, има подршку од најближих у породици, али и пријатеља и медицинског особља у болници. Њима највише верује јер и они верују у њега, иако му у болници дани споро пролазе.
И Д. П. има сличну причу. Овај 27-годишњак, пре пет година, починио је злочин. Убио је своју баку и потпуно је свестан тога, као и своје болести. Због свог поступка жали.
“Нисам крив, болестан сам. Жао ми је, али не могу да поправим учињено. Не сећам се тачно свих детаља и онога што је претходило убиству баке, иначе очеве мајке. Знам само да сам, некако, из чиста мира отишао код ње и избо је ножем. Такође, не сећам се ни онога што је потом уследило...”, присећа се Д. П. и прича да је имао проблема како са родитељима тако и са вршњацима, али да нико из његове околине то није спознао на прави начин.
“Нисам био проблематично дете ни младић. Дружио сам се са вршњацима, излазио, имао девојке. Ипак, врло често сам у себи туговао и био повучен у односу на остале другаре. Као да ми је увек нешто или неко недостајао. Због свега тога прибегавао сам и наркотицима, марихуани, која може да буде јако опасна. Неколико пута сам тражио помоћ психијатра, чак био и на кратко на хоспитализацији и под терапијом. А онда, лекари процене да је све у реду, скину ме са лекова и пусте кући.
Човек који доста времена проводи са пацијентима болнице је примаријус др Горан Богојевић, психијатар, начелник Службе за здравствену заштиту. Он се у потпуности и професионално и приватно предао свом послу и људима које годинама покушава да разуме, оправда, лечи и излечи за оно за шта их закон, али пре свега околина, осуђује и одбацује.
"Чак 20 одсто од укупног броја пацијената који се налазе у Специјалној затворској болници би овог тренутка могло да буде отпуштено са лечења уз одређену терапију. Нажалост, већина ових пацијената више нема где да оде", каже др Фјодоров.
"То су само болесни људи који су у једном тренутку, када су били без терапије или пак код којих није на време препозната болест, реаговали и направили проблем", објашњава др Богојевић. - Нажалост, ми овде се бавимо последицама, околина осуђује, а они, попут породице и окружења, нису реаговали на време и спречили да неко страда.
По речима психијатра у овој установи најстарији пацијенти имају и 80 година. Оно што забрињава, међутим, јесте чињеница да је све више младих, међу којима има много наркомана. Он такође додаје да је највећи проблем ипак мали број запослених, пишу Новости.
