Истина о докторату председника ЦЕПРИС-а, адвоката Слободана Бељанског: Тврди да је моралан и честит, а пристаје и на незаконит докторат!?

Ево, како је цео случај видео Колегијум деканата Правног факултета из кога је више него јасно зашто је поништен „докторат“ челника ЦЕПРИС-а, адвоката Слободана Бељанског:

Имајући у виду неистине које је у медијима Слободан Бељански изнео на рачун Правног факултета, увреде, дезинформације и агресивну медијску кампању коју води против Факултета, Колегијум деканата Правног факултета је одлучио да јавности пружи детаљну информацију о поништеном докторату, као и да на увид стави све релевантне документе везане за овај случај.

1. ЗАШТО БЕЉАНСКИ НИЈЕ МОГАО ДА ДОКТОРИРА 1992. ГОДИНЕ?

Скоро све изјаве Слободана Бељанског дате у вези са неуспешном одбраном његовог „доктората“ не одговарају истини. Основни разлог зашто није могао да докторира 1992. године тиче се чињенице да није био у стању да на време припреми текст који би одговарао минималним стандардима за докторат.

Слободан Бељански је пријавио докторат 1987. године према тадашњем покрајинском Закону који је дозвољавао да и лице које није магистар наука може директно да пријави докторат (Бељански није магистар). Израда доктората му је одобрена 10. јуна 1987. године. Законски рок за одбрану доктората износи 5 година од одобрења и он је истекао 10. јуна 1992. године. Протеком законског рока дефинитивно и трајно престаје право на одбрану тог доктората.

Пре истека рока, већ су се дешавале незаконитости. Будући да Бељански ни такав текст, какав је предао, није на време предао, журило се пред истек рока да се, макар и уз повреду Закона, Бељанском омогући одбрана доктората. Његовом ментору је било веома стало да Бељански докторира. Разлоге знају њих двоје. Према Закону се дисертација мора ставити на увид јавности 30 дана и у том року свако може да стави приговор. Дисертација је стављена на увид јавности 13. маја, а одбрана је заказана за 07. јуни 1992. године (да ли је то 30 дана?). Зашто није заказана за 13. јуни, чиме би био одржан рок? Разлог је једноставан: 10. јуна је истицао рок од пет година од одобрења дисертације, а након тог рока дефинитивно и трајно престаје право на одбрану тог доктората! Знали су то и ментор Бељанског и Бељански. Иначе би чекали 13. јуни!
04. 06. 1992. уложен је приговор на законитост заказане одбране. Чим је то учињено, цела процедура је морала да се обустави.

05.06.1992. два члана Комисије: проф. др Загорка Јекић-Симић и проф. др Зоран Стојановић обавештавају Наставно-научно веће да иступају из Комисије и наводе разлоге за тај поступак:

„ЗБОГ ИЗУЗЕТНЕ КРАТКОЋЕ ВРЕМЕНА И НЕУОБИЧАЈЕНОГ ПОСТУПКА, РЕФЕРАТ О ПОДОБНОСТИ ТЕЗЕ ЗА ОДБРАНУ СМО ПОТПИСАЛИ НА ОСНОВУ ЛЕТИМИЧНОГ УВИДА У РАД КАНДИДАТА. МЕЂУТИМ, ПРИПРЕМАЈУЋИ СЕ ЗА ОДБРАНУ БИЛИ СМО У ПРИЛИЦИ ДА ДИСЕРТАЦИЈУ (ДЕТАЉНО) ПРОЧИТАМО, НАКОН ЧЕГА СМО УСТАНОВИЛИ ДА РАД НЕ ИСПУЊАВА НИ МИНИМАЛНЕ УСЛОВЕ КОЈИ СЕ ТРАЖЕ ЗА ДОКТОРСКУ ДИСЕРТАЦИЈУ. ТЕМА ДИСЕРТАЦИЈЕ У СВАКОМ ПОГЛЕДУ НИЈЕ ОБРАЂЕНА НА ОДГОВАРАЈУЋИ НАЧИН, НИЈЕ У ДОВОЉНОЈ МЕРИ КОРИШЋЕНА АДЕКВАТНА (РЕЛЕВАНТНА ЗА ТЕМУ) НАУЧНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ, НИЈЕ ИЗВЕДЕН ЗАКЉУЧАК О ПРОБЛЕМУ ДЕФИНИСАНОМ У УВОДУ РАДА, ПОЈЕДИНА ВАЖНА ПИТАЊА СУ НЕДОВОЉНО ОБРАЂЕНА ИЛИ СУ ПОТПУНО ИЗОСТАВЉЕНА, А У РАДУ СУ НАШЛА МЕСТА ПИТАЊА КОЈА СА ТЕМОМ НЕМАЈУ НИКАКВЕ ДИРЕКТНЕ ВЕЗЕ ИТД. ПОРЕД ТОГА, ВРЛО СКРОМАН ОБИМ РАДА ЈЕ У ИЗУЗЕТНОМ НЕСКЛАДУ СА ВЕОМА ШИРОКОМ ТЕМОМ. НА ЗАХТЕВ НАСТАВНО – НАУЧНОГ ВЕЋА, СПРЕМНИ СМО ДА ДЕТАЉНО ОБРАЗЛОЖИМО ОВАКАВ НАШ СТАВ И НАВЕДЕМО И КОНКРЕТНЕ ПРИМЕДБЕ“.

Рад, иначе, има 111 страна, од чега је 16 празних страна, што значи да је докторат написан на 95 страна текста, а што за друштвене науке, посебно за овакву тему одговара евентуално солидном мастер раду. Наравно, не мери се по странама, али у друштвеним наукама постоје одређени стандарди.

У „научној“ библиографији дисертације о југословенском кривичном поступку мање од половине су дела која имају везе са темом, а остало су дела из филозофије, социологије, историје, литературе и сл. Између осталог, на списку „научне“ литературе за југословенски кривични поступак су и дела као што је: Аристотелова Физика и Метафизика, Августиново дело о Божјој држави, Матријархат, Холизам и мјерење, Увод у историју социологије, Есеји, Нова религијска свест и друштвена реалност, „Оригинална позиција“ или Кантов „изворни уговор“, О пријатељству, О дужностима, О старости, Метаморфозе метафизике, Правни речник, О првим принципима, апоријама и солуцијама, Божанствена комедија, Медитације о првој филозофији, Расправа о методи, Предсократовци, Изградња историјског света у духовним наукама, Ниче и метафизика, Историја хеленске етике, Сабране грчке трагедије, Топика и јуриспруденција, Херменеутика, Институције, Скривени Бог, Де иуре belli ац пацис, Сувремени позив социологије, Прилог реконструкцији историјског материјализма, Нови путеви онтологије, Енциклопедија филозофских знаности, Феноменологија духа, Филозофијска пропедеутика, Битак и вријеме, Увод у метафизику, О духу, Плитика и практичка филозофија, Левијатан, Илијада, Картезијанске медитације, Филозофска аутобиографија, Критика чистог ума, Метафизика ћудоређа, Ум и слобода, Филозофски есеји, Дијалектика конкретног, Како читати Хегела, Политичка граматика, Изабрани филозофски списи, Нови огледи о људском разуму, Структурална антропологија, Оглед о људском разуму, Друштвена историја Енглеске, Идеологија и утопија, Филозофија Хераклита мрачног, Намјера и чин, Структура науке, Демократска и ауторитарна држава, Воља за моћ, Размишљање и хипотеза о проблему политичке легитимације, Метаморфозе, Иконографске студије, Сентенције, Историја Француске, Дијалози, Филеб и Теетет, Парменид, Плиније Гај Млађи – Писма, Сиромаштво историзма, Фојербах, Људско знање, Извори римског права, Човјек и повијест, Систем трансцеденталног идеализма, Расправа о блаженом животу и писма Луцилију, Одабране трагедије, Теолошко-политички трактат, Свет као воља и представа, Анали, Храброст бивствовања, Истраживање историје, О демократији у Америци, Привреда и друштво, Начела нове знаности, Филозофски речник, Објашњење и разумевање…

Стиче се утисак као да је Бељански у „научну“ библиографију сврстао све књиге које је имао у кућној библиотеци? Можда у намери да његова „научна“ литература буде што богатија? Или да се остави утисак? Изостављене су Андерсенове бајке? Како би тек „научна“ литература обилно и продуховљено изгледала да је укључио и сву белетристику? Но, ипак постоје и неки стандарди који се тичу научне литературе за одређену тему докторске дисертације!

06. 06. 1992. у дневном листу „Дневник“ објављен је оглас којим је јавност обавештена да се ОТКАЗУЈЕ одбрана докторске дисертације заказана за 07. 06. 1992. Нетачне су тврдње Бељанског да је одбрана само ОДЛОЖЕНА, па је после 9 година настављена!? Нити је тако учињено, а нити је то могуће. Одбрана не може да се одложи за девет година. Максималан законски рок за одбрану је пет година од дана када је одобрена.

Иако је одбрана ОТКАЗАНА, иако би сутрадан иначе по сили закона престало право на одбрану, 09. 06. 1992. Слободан Бељански театрално поднеском изјављује да „дефинитивно не жели да брани“ своју докторску дисертацију и тражи да му се примерци предате докторске дисертације врате. Стиче се утисак као да је човек је нешто увређен (ваљда зато што му није омогућено да незаконито докторира), па са висине, могло би се рећи као господин који је изнад тога, каже да он ни неће да докторира! Међутим, он се одрекао нечег што није ни могао да има! Баш галантно!

Слободану Бељанском је враћена дисертација, а поступак одбране докторске дисертације је неуспешно окончан. Међутим, доћи ће дан када ће и незаконит докторат моћи да се брани!

2. ЗАШТО БЕЉАНСКИ НИЈЕ СМЕО ДА ДОКТОРИРА 2001. ГОДИНЕ?

Када се пријави испит и студент не изађе на испит, он тај испит мора поново да пријави. Пријава не важи 14 година! Исто је и са докторатом. Када је пријављен, па кандидат изјави да не жели да га брани (а није ни могао да га брани), па се одбрана не обави у законском року, докторат мора поново да се пријави и да се спроведе целокупна процедура. Наравно, након пријаве се као први корак утврђује подобност кандидата за пријаву докторске дисертације, а у том првом кораку би за Бељанског било констатовано да не испуњава услове, јер није магистар правних наука! Према Закону који је био на снази 2001. године предуслов за докторат је звање магистра наука! То опет значи да докторат није поново пријављивао, јер није ни могао да га пријави!

Међутим, и поред свега, марта 2001. године Бељански је одбранио исти, повучени, никада поново пријављени, докторат!? То значи да је 14 година након одобрења израде доктората обављена јавна одбрана, иако је законски рок највише пет година. То значи да је одбрањен фактички непостојећи докторат, јер је претходни повучен дан пре протека законског рока, након којег апсолутно престаје могућност одбране доктората.

3. ЗАШТО ДОКТОРАТ БЕЉАНСКОГ НИЈЕ РАНИЈЕ ПОНИШТЕН?

Интересантно је да се девет година након неуспешне одбране „доктората“ није ништа догађало. Нити се Бељански икада жалио на то да је 1992. године пропао због неких завера, космичких сила, његових слободарских ставова, антиратне политике, сунчевих пега (данас се нечега од тога сетио) , а не због тога што није био у стању да благовремено напише иоле квалитетан рад, нити је на Факултету тим поводом било ко ишта предузимао, укључујући његовог ментора и блиског пријатеља професора Грубача. Тако би вероватно вечито и остало да није дошло до 5. октобра 2000. године. Након промене политичке власти октобра 2000. године, на Правном факултету је формиран Кризни штаб који је суспендовао легалне органе Факултета, а у центру штаба је био ментор Бељанског. То је изненада дало прилику да се Бељански ипак некако домогне доктората! На седници Наставно-научног већа 01. марта 2001. године, у потпуно нелегалном саставу, мимо Статута и Закона, изненада се доноси одлука да се одобрава одбрана доктората Слободана Бељанског?! Ког доктората, каквог доктората!? Оног истог „доктората“ који је Бељански дефинитивно повукао четири дана након што су му два члана Комисије саопштила да тај текст ни не личи на докторат, а један дан пре него што би по сили Закона изгубио право на одбрану „доктората“!? Тишина и тајац на Већу. Многи (млађи) ни не знају било шта о историји овог „доктората“, у Већу седе и студенти из Отпора. Малобројни (старији) се усуђују да нешто кажу, али бивају брзо ућуткани. Образложење: тиме се исправља неправда према Слободану Бељанском?! Као некаква рехабилитација? Од чега? Што његов текст није ни личио на докторску дисертацију, па су се два члана Комисије усудила да то напишу и потпишу? Сада му се одједном, мимо било каквог законског основа, омогућава да тај исти, повучени, неквалитетни текст брани као докторску дисертацију?! У револуцији све може! И тако се одржала одбрана , већ 15. марта 2001. године (кога брину било какви рокови у револуцији). Грубач је успео да убеди професорку Загорку Јекић-Симић да буде и у новој Комисији (сведоци кажу да се уплашила), али професор Зоран Стојановић је остао доследан и није желео да учествује у томе.
Након ове срамне, тамне, незаконите и нечасне работе, ретки су се усуђивали да поставе питање законитости „доктората“ Бељанског. Једна професорка се усудила и написала пријаву покрајинској просветној инспекцији, која иначе контролише законитост рада просветних установа. Закључак инспекције из октобра 2002. године треба да уђе у Гинисову књигу: „Како је Наставно-научно веће Правног факултета у Новом Саду, с обзиром на целокупну политичку ситуацију, одобрило наставак (сиц.!) одбране докторске дисертације кандидата Слободана Бељанског, Покрајински секретаријат за образовање и културу сматра да нема правног основа за поништај докторске дисертације“!!! Значи правни основ се изводи из целокупне политичке ситуације, а не из закона! И заиста у таквој политичкој ситуацији није се могао оспорити очигледно незаконит докторат. Инспекција је имала на располагању све документе, па и Одлуку Наставно-научног већа, у којој нигде не стоји да се одобрава наставак, али је то Инспекција, с обзиром на политичку ситуацију, некако прочитала! Инспекција је изгледа, с обзиром на политичку ситуацију, прочитала у Закону и да одбрана може да се „настави“ после девет година, а да законски рок за одбрану од одобрене дисертације не износи пет година!? Као да је посао инспекције да цени политичку ситуацију, а не законитост?! А да ли је докторат законито одбрањен или уз грубу повреду закона, о томе ништа у закључку инспекције! Очито је неко успео да аргумент „исправљања неправде“ наметне и инспекцији, а онда се закона не треба држати као пијан плота! Када је неком начињена „неправда“, на њега се закони више не односе, а посебно ако се човек зове Слободан Бељански! Можда би он могао да докторира и са дечијом песмарицом и са препричавањем Божанствене комедије, у било ком року, на било какав начин, па и без магистратуре? Само ако се исправља неправда, а посебно ако он тврди да му је учињена неправда, јер су чланови Комисије очекивали од њега да напише текст који испуњава елементарне услове за докторат, написан у складу са минималним стандардима. То стварно нема смисла! Зашто би Слободан Бељански морао да напише докторат у складу са уобичајеним стандардима? Па он је познати борац за људска права, правду, честитост и морал. А такви би могли да предају било шта, ако на насловној страни пише да је то докторат, а ако то не пролази, онда би они били жртве политичког прогона?!

Тако је пропао први званичан покушај неких часних, а храбрих професора Правног факултета да се груба незаконитост отклони!
2002. године је у јавности обелодањена незаконитост доктората Слободана Бељанског. О томе су писали многи медији и Бељански је тада поднео оставку на место члана Савета за борбу против корупције, а понудио је и оставку на место председника Адвокатске коморе Војводине. У тада даваним изјавама Бељански је истицао да он никада није тражио тај докторат, да њему та титула ништа не значи (неистина: и данас се за њу грчевито бори!), те да ће је он вратити Факултету (неистина). У политици од 23. маја 2002. године је писало: „На новинарско питање зар је могуће да су он и они који су му омогућили да докторира у овом случају превидели толико очигледне и бројне повреде закона, за „Политику“ каже: – Ја нисам никога терао да ради мимо закона и прописа. Претпостављам да су они знали шта раде, јер тамо постоји наставно-научно веће које ми је одобрило да докторирам.“ Замислите искусног адвоката који не зна шта је законито, претпоставља да су знали шта раде, али он никога није терао да ради мимо закона!? Можда није терао, али је пристао. А данас не само да пристаје, већ се грчевито бори за незаконито стечено! Данас претпоставља да ови не знају шта раде, те да њему не смеју да пониште незаконити докторат!? И претпоставке се мењају!

Након тога је деловало да Бељански не користи незаконито стечену титулу, јер је није истицао, а није је користио ни на свом адвокатском печату. Ово се коментарисало на Факултету као да је Бељански био свестан незаконитости стечене титуле. Па ако је већ тако и он титулу ни не користи, зашто стварати проблеме (сада се види како се Бељански бори против Факултета када му је докторат поништен).Време је пролазило, а на Факултету нико ништа није предузимао у вези незаконитог доктората. У пролеће 2016. године стиже тужба против Факултета у којој адвокат Бељански на печату има титулу „др“!? То је иницирало покретање поступка за проверу законитости доктората Бељанског. Бељански је иначе од Адвокатске коморе Војводине тражио дозволу да на печат стави титулу тек фебруара 2015. године, а Комора је о томе донела решење маја 2015. године! Заиста је занимљиво питање зашто је своју титулу на печату сакривао 14 година?! Можда би се могао извести закључак да је био свестан незаконитости, да је чекао да види како ће то све проћи, да је чекао да протекну рокови за поништавање, па је онда коначно ставио титулу на печат? Тако је тек 2015. године исправљена „неправда“ према печату, па је кусом печату, коначно додата и толико жељена титула!

4. ЗАШТО БЕЉАНСКИ НАПАДА И БЛАТИ ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ 2016. ГОДИНЕ?

2016. године, одмах након што му је поништен незаконит докторат, Бељански креће у агресивну медијску битку против Факултета. Изненада се сетио да је Факултет тамни вилајет, центар зла и да му његов докторат ни не треба (што је неистина, јер се за тај докторат грчевито бори!). Сетио се шта се све дешавало на Факултету још седамдесетих и осамдесетих година, када су другови комунисти заједно са његовом другарицом из ЦЕПРИС-а искључили из СК једног „анархо-либерала“. 2016. године му одједном смета Факултет, а није му то сметало и не би му сметало да му није поништен докторат! Зашто није никада раније јавно износио ту „црну“ страну Факултета, већ је толике године ћутао? Ако му сада не треба докторат једног „таквог“ Факултета (неистина: треба му и грчевито се бори за докторат!), зашто га је незаконито приграбио 2001. године?
Бељански себе представља као моралног и честитог човека, као невину жртву прогона, наводно због његових политичких ставова?! Смешно звучи! Као да се докторати оцењују по нечијим ставовима? Па онда, ко нам није по вољи, ми њему поништимо докторат? Апсурдно! Докторат може да се поништи само ако је закон грубо повређен, о чему се овде ради. Но, треба прикрити истину, па себе упорно представљати као жртву, јер то много лепше звучи! Када кренете у напад на противника, почнете да вређате једну угледну установу, онда ће се заборавити тема, а то је груба незаконитост доктората! Вероватно Бељански не би никада износио против Факултета то чиме сада блати Факултет да му није поништен докторат. Тада би му Факултет био добар, као што му је и био добар све време. Причало се и да је желео да постане професор Правног факултета, али да је хтео да одмах буде у звању ванредног професора, а не доцента, што је редован пут (то само обични смртници прво магистрирају, па онда докторирају, прво буду доценти, па онда професори – принципијелни и морални то све прескачу!). Чак је неко време после октобарске револуције долазио и као стручњак из праксе да студентима прича о правној етици, полазећи од етичког кодекса Адвокатске коморе! Сада може да се види како изгледа етика! А 2016. су му се очи отвориле? А све принципијелно?

Моралан и честит човек, након што су му два члана Комисије саопштила 5. јуна 1992, године, да текст који је предао не личи на докторску дисертацију, да не испуњава ни минималне стандарде за докторску дисертацију, мирно би се повукао.

Како изгледа морал и честитост, може се закључити и из жалбе Слободана Бељанског. Претвара се у јавности као да му није стало до доктората, као да му ни не треба докторат од „таквог“ факултета, а написао је жалбу у којој се грчевито бори за незаконито стечени докторат. На шест страна жалбе покушава да пронађе било какав формалан, процедурални недостатак решења о поништавању. Занимљиво је да су његове другарице из ЦЕПРИС-а сматрале како је срамота из неких процедуралних разлога поништити докторат. Али, изгледа, није срамота сачувати незаконити докторат из неких процедуралних разлога?! У жалби Бељански коначно признаје оно што у јавности негира. Њему је веома стало до тог доктората и не да га. Пристаје и на незаконит докторат, само да се не поништава! Основ по коме је докторат поништен се односи на чињеницу да је ништаво решење ако је донето без захтева странке (Бељански признаје у јавности да није ни тражио докторат), осим ако странка касније пристане на такво незаконито решење. Е, па Бељански је у жалби написао да ПРИСТАЈЕ! На страни 3 жалбе изричито пише „ВИШЕ ЈЕ НЕГО ОЧИГЛЕДНО ДА ЈЕ СЛОБОДАН БЕЉАНСКИ НАКНАДНО, ШТО ИЗРИЧИТО, ШТО ПРЕЋУТНО, ПРИСТАО НА ТАКВО РЕШЕЊЕ“! Толико о томе да му није стало до доктората. Још како му је стало. Грчевито се бори, хвата за сваку формалну ствар, врши притисак преко медија, невладиних организација, неких адвоката (син га принципијелно у првим редовима брани!) и на крају чак изричито изјављује да пристаје на такво решење, какво год да је! Да ли се после тога може причати о принципима, етици, моралу, честитости? Ко је у овој целој ствари жртва, ко је честит и праведан? Факултет јесте крив што је омогућио 2001. године незаконит докторат. Факултет јесте крив што није раније поништио незаконит докторат. Међутим, то не може да промени чињеницу да је БЕЉАНСКИ НЕЗАКОНИТО ДОКТОРИРАО! Факултет ни не претендује на то да је савршен. Али, неко ко се буса у груди да је принципијелан, да се бори за правду, истину, независност правосуђа, честитост, морал и етику, тај би морао тако и да се влада!