Како је "глупаво питање" довело до једностраног проглашења Косова: Лазански о накнадној памети једног дипломате

У књизи се спомиње и "глупаво" питање које је својевремено из Београда отишло Међународном суду правде око једностраног проглашења косовске независности. Будући да сам управо у време прошле власти и управо на овим страницама више пута указивао на тај срамотни потез тадашње власти, која је чак изјавила "да ће Београд прихватити мишљење Међународног суда правде какво год оно било", то ми је заиста чудно да је нашем бившем дипломати требало толико година да закључи да је питање било "глупаво", пише Мирослав Лазански чију колумну за Politika.rs преносимо у целости:

- Један наш дневни лист објавио је део књиге „Последњи лет из Дејтона, преговори иза затворених врата”. Писац књиге је наш бивши дипломата Небојша Вујовић, некадашњи отправник послова у нашој амбасади у Вашингтону, који тврди "да су сви папири у Дејтону ишли преко њега". У књизи има свега и свачега, од појединачних сусрета господина Вујовића и неких америчких сенатора, до разговора у пиџамама. 

Први пут чујем да су први разговори о Косову, вођени у Рамбујеу, били још у јануару 1998. када правих сукоба на Косову, заправо, још и није било, да је Генералштаб Војске Југославије 2. октобра 1998. добио информацију да су из базе у Рамштајну полетели амерички бомбардери Б-2 да нас бомбардују, а Генералштаб такву информацију никада није добио, као што ни авиони Б-2 тог дана нису ни могли да полете из Немачке, пошто бомбардер Б-2 није тада имао одговарајући хангар и инфраструктуру у Европи, и у акције бомбардовања наше земље 1999. године полетао је само и директно из базе у САД. И враћао се у САД. У књизи се спомиње и "глупаво" питање које је својевремено из Београда отишло Међународном суду правде око једностраног проглашења косовске независности. Будући да сам управо у време прошле власти и управо на овим страницама више пута указивао на тај срамотни потез тадашње власти, која је чак изјавила "да ће Београд прихватити мишљење Међународног суда правде какво год оно било", то ми је заиста чудно да је нашем бившем дипломати требало толико година да закључи да је питање било "глупаво".

Углавном, у књизи има и Резолуције 1244 и детаља око Кумановског споразума, али нема ништа о Анексу Б у преговорима у Рамбујеу. О Анексу Б, који нам је издиктиран од стране Американаца неколико сати пре краја преговора. Анекс Б је значио практичну окупацију целе територије СР Југославије од стране НАТО-а. А Вашингтону је управо био потребан да има "разлог" да бомбардује СР Југославије. А тај Анекс Б не би могла да потпише нити једна влада суверене државе, и није то моја констатација, већ мишљење Хенрија Кисинџера. О том анексу је као срамном и немогућем услову, постављеном Београду, писао и Роберт Фиск у "Индипенденту". Британски је парламент о том анексу обавештен тек седам дана после рата 1999. Уважени господин Вујовић о томе изгледа није обавештен ни после 19 година...

Све у свему, књига је прилично огољени и прозирни покушај да се ситуација на Косову прикаже као непрекидни низ наших грешака, нашег инаћења и наше ирационалности. Господин Вујовић покушава сада да се у својој књизи прикаже као наш Хенри Кисинџер из тог времена. Проблем је само у томе што о тој улози господина Вујовића нико у СР Југославији није знао. Док он сам то сада нама није и открио. А други је проблем, наравно, што то нико не може и да кредибилно потврди. Могу и ја сада да наведем имена барем тројице америчких политичара са којима сам разговарао о Косову у Вашингтону још 1983. године, од Дена Каплана и његовог шефа конгресмена Роберта Едгара, до Тома Лантоша који је још тада лобирао за Косово. Са Капланом и Едгаром имам и заједничке фотке. Докази, господине Вујовићу, докази...

Милошевићев коначни уступак 1999. изненадио је многе у НАТО-у и изазвао огромно олакшање од Вашингтона до Анкаре. Је ли за тај потез бацања пешкира у ринг криво бесомучно бомбардовање наше земље, у трећој фази рата директно и по цивилним циљевима, или је пресудила претња копненом инвазијом, губитак подршке Јељцинове Русије у пресудном моменту, или је кључна ствар заправо била то што је НАТО могао да бесконачно и некажњено настави са бомбардовањем? Док је југословенска војска прошла са релативно малим жртвама, електросистем државе и саобраћајнице претрпеле су тешка оштећења и лако су могле да буду потпуно уништене да се бомбардовање наставило. Претња самим темељима српске привреде натерала је Београд да промени мишљење. Успут је Запад изблефирао Милошевића да ће Београд и остали градови у Србији из ваздуха бити сравњени са земљом и да затим следи копнена инвазија и потпуна окупација Србије.

Веровање елите у Србији да је НАТО спреман да уништи урбану Србију била је обична будалаштина, или намерно пласирање таквих информација, односно изговор за давање Косова Албанцима после дозираног бомбардовања. Јер, западне ваздухопловне снаге нису ратовале на такав начин, барем не у последњих 30 година, то није рађено ни за време рата САД против Северног Вијетнама.

Пентагон је био против копнене операције, једино су Британци на томе инсистирали. Но, нико на терену још није имао довољно снага за такав подухват. Америчке обавештајне службе подвалиле су руским политичарима, амерички изасланик Строуб Талбот преварио је Черномирдина, а овај онда Милошевића. За НАТО је био проблем што концентрација њихових великих војних ефектива није била могућа, не до октобра месеца, већ ни до краја децембра, а онда би се све то морало да се одложи до пролећа, јер терен уз југословенско-албанску границу није проходан зими.