КАКО ЈЕ ПАВЛЕ ПОСТАО ПАТРИЈАРХ? Церемонија извршена док је претходни поглавар БИО ЖИВ
Његово име нашло се на листи кандидата тек у деветом кругу гласања, митрополит сарајевски Владислав, који му је био школски друг, отворио коверат и прочитао Павлово име
Патријарх Павле, рођен као Гојко Стојчевић, био је патријарх српски од краја 1990. године до краја 2009. За 44. патријарха СПЦ изабран је 1. децембра 1990, а устоличен сутрадан, 2. децембра, у Саборној цркви у Београду.
ВУЧИЋ ЗАПАЊИО НЕМЦЕ: Новинари Билда покушали да испровоцирају српског председника, уследио брутални одговор
"ЖЕЛИМО НАЈБОЉЕ ОДНОСЕ СА ЦРНОМ ГОРОМ" Брнабић: Србија даје све од себе да помогне другима у региону
Директор еУправе о наводним лажним информацијама: Тако се наноси штета савршеној организацији имунизације у Србији
Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона, а избор је обављен за живота претходног патријарха Германа, због његове дуготрајне тешке болести, на предлог лекарског Конзилијума Војномедицинске академије које су потрвђене стручним налазом, пише епархија Славонска.
Павлово име нашло се на листи кандидата у деветом кругу гласања. Довољан број гласова за улазак на листу кандидата у првом кругу добили су епископ шумадијски Сава и епископ жички Стефан, а тек у деветом кругу „цензус“ је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога, по тзв. апостолском начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, а архимандрит троношки Антоније Ђурђевић промешао их је и потом извукао коверат са именом патријарха. Најстарији присутни великодостојник митрополит сарајевски Владислав отворио је коверат и прочитао име.
Куриозитет је да је митрополит Владислав био патријархов школски друг из богословије у Сарајеву, а архимандрит Антоније заједно са њим сабрат манастира Раче.
Забележено је да је патријарх Павле тада рекао:
- Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.
Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић 1. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији. Била је то тада Аустроугарска, данас Хрватска.
Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, где је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“. Павлу је тада било три године и остао је са братом Душаном. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, а при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром. Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и омогућила му да се школује.
Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Лето 1925. провео је у манастиру Ораховица припремајући се за одлазак на наставак школовања у Тузлу. У Тузли је завршио нижу гимназију у периоду између 1925. и 1929. године. За то време је становао код стрица у десеточланој сиромашној породици. Волео је математику и физику, а седео је у клупи са једним муслиманом и једним Хрватом.
Почетком рата да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, а то му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића, који је био игуман манастира Свете Тројице, одлази 1942. у овај овчарско-кабларски манастире где је провео следеће две године рата. У то време његовог брата Душана убиле су усташе, наведено је на сајту епархије.
Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза, предвиђајући му још три месеца живота.
Отишао је тада у манастир Вујан где је живео неко време изолован од осталих монаха и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем. Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. Замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу.
Од 1949. до 1955. године био је у монашком братству манастира Раче. Школску 1950/51. годину провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини.
Изабран је за епископа рашко-призренског 1957. године.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, Призренска богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Призрена у манастир Грачаницу.
Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији. На аутобуској станици у Призрену физички га је напао један Албанац, а било је и других вербалних и физичких напада.
По својој епархији је углавном ишао пешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Где није могао пешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто, касније је епархија имала један "варбург".
Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.
