НАРОДНИ ПОСЛАНИК БОРИС БУРСАЋ: Пуна подршка Предлогу закона о употреби српског језика у и очувању ћириличког писма
Народни посланик доктор Борис Бурсаћ дао је пуну подршку Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и очувању ћириличког писма.
Приликом обраћања у Народној скупштини Републике Србије, а поводом Предлога закона о употреби српског језика у јавном животу и очувању ћириличког писма.
ДА ЛИ ЈЕ ПРИЗНАЊЕ ТЗВ. КОСОВА УСЛОВ ЗА УЛАЗАК У ЕУ? Ево шта Меркелова мисли о томе
ЕВО ШТА МЕРКЕЛОВА МИСЛИ О ВУЧИЋУ: Њене речи одјекнуле Србијом
"ДА МИ СЕ НЕ СМЕЈЕ ПОЛА ЕВРОПЕ" Вучић саопштио шта ће урадити током свечане вечере
Његову изјаву преносимо у целости:
- Језик је један је од основних конституитивних елемената сваког народа. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другог, дакле језик и народ су судбински повезани: јер оно што се дешава у народу, дешава се и његовом језику. Ћирилица, као старословенско наслеђе и наслеђе српског језика, остала је везивна нит српског језика кроз векове на широком простору докле је допирала.
- Историја српског народа, поред многих побуна, бележи и две побуне које су директно везане за забрану ћирилице... Прва таква побуна десила се на простору некадашње Карловачке митрополије, и трајала од 1779. до 1785, а поводом покушаја, прво царице Марије Терезије а затим њеног сина цара Јосифа, да у својој царевини забране штампање књига ћирилицом и њену употребу у школама. Такође, ваља знати да је у том времену забрана употребе ћирилице увек подразумевала практично и забрану писања српским језиком, а Срби у намери да сачувају свој идентитет и "народни карактер" ћирилице, нису хтели писати ни једним другим писмом.
Друга, скоро сасвим заборављена и мало коме позната побуна због забране ћирилице, десила се у Црној Гори - истој оној Црној Гори у којој се данас напада све што је српско. Наиме након окупације Црне Горе 1916. године, аустријска власт, наредбом генералног гувернера Виктора Вебера, забрањује употребу ћирилице у: школама, установама и поштанском саобраћају, а из школских програма искључује народне епске и патриотске песме као и предмет Српска историја. Веровали или не, томе се, иако је било незадовољства и у другим срединама, једино одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд.
Оставке су потписали у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916, овако су образложили: "Ћирилица је српска историја - артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални".
Даље, шта је представљала ћирилица за Србе и српску историју кроз векове, и што би требало да представља и данас ако јој схватамо значај говоре речи оних који су радили на њеном потискивању. Тако је на пример Генерал Саркотић, као представник војних власти у БиХ за време Првог светског рата значај ћирилице за српску историју, културу, идентитет, схватио и изразио боље од нас самих - он наводи да „треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим, односно, потребно је да ћирилицу уклонимо из јавног живота и одузмемо јој српски национални карактер".
- И пошто је по схватању јужнословенских народа ћириличко писмо израз српског језика, онда је и ћирилица велеиздајничка па зато мора бити протерана. За онога ко се огреши о забрану ћирилице предвиђена је новчана казна у износу од 50 до 1000 куна. Такође прва мера која је предузета након избијања Првог светског рата, конкретно у Хрватској била је потискивање ћирилице из јавне употребе. Тако је већ 3. октобра 1914. Земаљска влада у Хрватској укинула учење ћирилице у јавним основним школама, а новом наредбом Владе од 3. јануара 1915. у Хрватској је ћирилица укинута и у раду администрација.
Ту није крај прогону српског националног писма, наиме неколико деценија касније у Другом светском рату, само десетак дана након преузимања власти, 21. априла 1941, НДХ доноси законску одредбу о забрани ћирилице, која је ступила на снагу 25. априла 1941. године, наравно потписана директно од Анте Павелића.
Али поред свих забрана, прогона, потискивања - српски језик и ћириличко писмо је опстало и не само да је опстало него је ћирилица сведок континуитета и идентитета српског језика и књижевности, српске културе, историје; препознатљив знак и симбол - показатељ колико је српско наслеђе богато и утемељено.
Такође овом приликом посланик Бурсаћ је истакао да данас многи Срби, чак и неки мислећи људи, многе невладине организације тврде да је свеједно је писали ћирилицом или латиницом, с тим што је за њих латиница данас писмо модерне науке и културе, "универзално" писмо, без кога је незамислив живот савременог човека, а да ћирилица то није.
Није ми јасно како се на пример Хелсиншки одбор није огласио када су чупани и разбијани бројни натписи и табле на ћирилици широм Хрватске, где су били тада да бране слободе и људска права, а знали су први да се јаве када је предложен закон о заштити ћирилице тврдећи да "Србији није потребан закон који дискриминише" и да "Не постоји ниједан разлог да се ћирилица штити".
Ако нема разлога да се ћирилица штити - зашто се онда ћирилица забрањивала више пута током историје, зашто су се спаљивале ћириличне књиге, зашто су уништавале библиотеке у којима се оне чувају, зашто се данас и даље сузбија и забрањује ћирилица у неким нам суседним земљама.
Посланик Бурсаћ говор је заврши тако што је рекао да се сви морамо узети у памет - јер као што је језик основа националног бића народа, тако је национално писмо основа националне културе. Српско национално писмо је ћирилица. Њоме се ми Срби служимо дуже од осам векова, њоме су исписани сви културни трагови нашег народа, њоме смо створили своју културу - културу европског нивоа – зато је морамо сачувати по сваку цену.
