НАСЕЉЕ ИЗГРАЂЕНО ИЗ ИЗБЕГЛИЧКЕ КОЛОНЕ: Бусије зову "Крајина у малом", а овако данас живе људи из "Олује" (ФОТО)
У Бусијама данас живи скоро шест хиљада некадашњих избеглица
Житељи Бусија, насеља између Батајнице и Угриноваца, где се вечерас одржава централна манифестација сећања на страдале и прогнане Србе у хрватској војној акцији "Олуја", данас причају исте или сличне приче, сећајући се трагичних догађаја започетих 4. августа 1995. године, када су кренули у колону која их је водила у неизвесност.
ПОТПУНО БЕЗБЕДНО: Ево како најлакше да заштите и вас и ваше малишане од комараца
ХРОНИКА РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА - ФРАЊО ТУЂМАН: Ко је Титов пропали генерал који је своје снове остварио протеравши ЧИТАВ ЈЕДАН НАРОД
Србија примила више од 650.000 прогнаних: Током "Олује" настрадало 2.000 људи, а где су српске избеглице данас?
Бусије, највеће крајишко, а сигурно и највеће избегличко насеље у Србији, сада су град који су подигли људи из крајишке колоне.
Овде данас, око 30 километара од центра Београда, живи око пет до шест хиљада становника, углавном избеглица из Хрватске, као и из Босне и Херцеговине и њихових потомака, али и расељиних са Косова и Метохије.
Има своју цркву, фудбалски клуб, амбуланту, културно уметничко друштво. Добили су и школу прошле године и труде се да називима које дају улицама и неговањем традиције и обичаја сачувају сећање на завичај.
За око 70 крајишких породица, које су овде 1998. купиле плацеве и опочеле нови живот, успомене не бледе.
Сваког 4. августа, они поново проживљавају најтежи дан својих живота, помоле се за страдале и нестале, али и присете изгубљеног дома, изгубљене земље, изгубљеног живота...
- На трактору до Бањалуке три ноћи тако. У Бањалуци још пар дана чекам да ми је син појави ил'' жив ил'' мртав и тако. Настављате даље ка Србији. На Рачи не дају вам проћи, враћају вас на Зворник према Косову. Ту онда тумарам по Срему, од Руме, Инђије, Батајнице, Бановаца.Пуни туге, чемера, јади. Отац, мајка, жена, ја, двоје деце. Тешко је било, врло врло тешко. Трауматично. Требало је остати на неки начин нормалан - прича Јово Вученовић.
Од његовог, некад велелепног имања, каже, није остало ништа.
- Најпре се тамо уселио један хрватски бојовник по њиховом решењу, њихове власти. Он је користио кућу док је није испразнио. Није оставио ни ексер један. Тад кад сам био, 2015. у селу, онда сам са остатка, рушевина очеве куће донео један камен. И то ми је успомена на завичај где су живели наши преци - сећа се Јован.
Успомене на завичај који јој је одузет у раном детињству, чува и Јованова комшиница из Бусија, Станислава Грубјешић.
У њеном дворишту налази се трактор којим је као 12- годишња девојчица са породицом избегла из Петриње.
- Деда је нас је прекрио црним најлоном и тако смо изасли из дворишта. Нисам знала где су ми отац и стриц данима, али смо се ипак на крају сви окупили. Овде смо направили нови дом, али нажалост нисмо сви на окупу. Тата и деда нису више живи, па смо остали само стриц, бака и ја са кћеркицом. Сваког 4. августа проживљавамо поново све што нам се десило и питамо се шта би било да смо остали у Петрињи - прича она.
Након избеглиштва живели су у прихватним центрима и код рођака. У Бусије су се доселили 1998. након што је њен отац продао други трактор и купио плац.
- Ово мој дом, јер ту ми одраста кћерка, али ми је жао што није никад видела кућу у којој сам ја одрастала. Тамо више, нажалост, нема ништа. Кућа нам је спаљена, а оно што је остало од ње срушено је у земљотресу који је погодио Петрињу прошле године. Овде је сада наша будућност и осећам припадност овом насељу највише због тога што сам окружена својим сународницима, који су проживели исто што и ја - каже Станислава.
Један од њених суседа је Бошко Козлина, који је током акције "Олуја" избегао из Далмације. Са женом и двоје деце направио је кућу у Бусијама, тешким радом.
- Жена је била у осмом месецу трудноће кад смо морали да напустимо кућу. Живели смо у сабирним центрима по Србији скоро пуну деценију. Радио сам у сењском руднику, а она је чистила вргање и тако смо успели да зарадимо неки новац да купимо земљу у Бусијама. Слагао бих када бих рекао да не патим за имањем у Хрватској, али тамо више није мој дом. Деца су нам рођена у Србији, а ово насеље је сада наша Крајина - прича он.
Да су Бусије "Крајина у малом", показују и имена улица овог насеља. Кад је насеље настајало, улице су се звале Прва, Друга, Пета, Дванаеста итд, али оне данас носе називе познатих Крајишника, од војсковођа до светитеља. Тако у Бусијама мозете наићи на улицу Секуле Витковића, проте Јефтимија Ивановића, Николе Беговића, Симе Шолаје…
Сваког 4. августа, Крајишници из Бусина се скупљају у оближњој цркви Светог Chirila и Методија.
Успомене су и даље ту, али им је лакше што су некако опет на окупу, у једном насељу.
Председник општине Земун, Гаврило Ковачевић истиче да Бусије фактички симболизују ову највећу трагедију српског народа после Другог светског рата.
- Овде су људи махом Крајишници. Сећања на ''Олују'' и на сва та дешавања рата 90-их и даље трају, људи то не заборављају без обзира што су овде засновали нови живот, створили породице итд. И даље се сећају тих дешавања и краја одакле су дошли - каже Ковачевић.
Током хрватске војне операције "Олуја" протерано је више од 200.000 Срба. Они су преко ноћи остали без ичега и ретко ко је имао чему да се врати. Досељавали су се широм Србије, а велики број њих дошао је баш у Бусије, које данас предстваља "Крајину у малом".
