НЕЋЕ БИТИ ЗАОКРЕТА КА МОСКВИ: Србија наставља са политиком неутралности и сарадње и са Русијом и са Западом

Да ли ће у ситуацији када је све очигледније да поједини западни центри моћи отворено раде на рушењу власти у Београду и Бањалуци (подстрекавање и финансирање сталних демонстрација у Београду и другим српским градовима, подстрекавање протеста „Правда за Давида“, драстично повећање царина у трговини са Косовом...) Александар Вучић и Србија променити спољну политику тако што ће процес приближавања Европској унији заменити процесом интензивнијег приближавања Русији и Истоку?

То је питање којим се све чешће баве аналитичари у земљи али и иностранству,  посебно након јануарске посете Србији председника Русије Владимира Путина и изузетног дочека који му је приређен.

ЗАХАРОВА ЖЕСТОКО ОПЛЕЛА ПО ХАРАДИНАЈУ, АЛИ СПУСТИЛА И ЕУ: Подржавамо Београд, Европа млако реагује

Међутим, бројни разлози за заокрет ипак нису довољни да до заокрета и дође. Зато што би од њега било много више штете него користи. Без обзира на очигледну личну наклоност према Русији, као већ искусан политичар Вучић ће избегавати било какве радикалне потезе и покушаће да и ову ситуацију искористи да истргује што бољу позицију за Србију. И да покаже да политика „и ЕУ и Русија“, коју промовише већ неколико година, није празна парола, ни тренутни политички хир, већ стратешко опредељење.

Први и најважнији разлог па неће бити промене тог опредељења је то што је, уз све уважавање значаја што чвршћих веза са Москвом и Пекингом,  приближавање ЕУ у најхвећем интересу Србије и њене будућности. Није нужно да се тај процес заврши и формалним ступањем у  ЕУ, али је у нашем интересу да усвојимо што више стандарда који владају у државама западне Европе. Што Србија буде уређенија држава, то боље за њене грађане.

Тачи изнео "КРЕАТИВНИ ПЛАН" за решење КОСОВСКОГ ПИТАЊА: Исцртао МАПУ да УЦЕЊУЈЕ БЕОГРАД!

Следеће, Србија није Русија и не би могла да издржи јачу политичку, а још мање економску конфронтацију са Западом. Та конфронтација не само што би десетковала инвестиције западних ( и не само западних ) компанија већ би довела до постепеног повлачења већине већ присутних компанија из Немачке, САД и других држава које запошљавају десетине хиљада људи. По наређењу својих влада највеће америчке и европске компаније придружиле су се санкцијама Русији и одрекле десетина милијарди профита из трговине са Москвом. Није реално очекивати да се, ако добију политички налог, неће одрећи и десетоструко мањег профита од пословања са Београдом.

Треће, процес придруживања ЕУ земљама кандидатима нуди могућности за добијање огромних бесповратних средстава из разних европских фондова. Посебно у области пољопривреде и екологије. На жалост противника приступања ЕУ, таквих поклона из Русије нема.

Четврто, ма колико душа српског народа била испуњена наклоношћу према братском руском народу, огромна већина Срба је у свакодневном животу потпуно окренута Западу. Русија је нешто драго и далеко. Тако је било и пре 150, 100 или пре 50 година, тако је данас и тако ће бити и у (макар блиској) будућности. 

Пето, Србија јесте и  (макар у следећих неколико деценија) биће технолошки зависна од Запада. Колико грађана Србије има аутомобил, неки кућни уређај или телефон произведен у Русији? Колико грађана Србије  одлази да живи, ради или се школује у западној Европи, а колико у Русији? Није за поређење.

Због тога је прворазредни национални и државни интерес Србије да настави садашњу спољну политику, за коју није претерано рећи да је слична некадашњој политици несврстаности. Основна разлика је у томе што су  Тито и СФРЈ у спољној политици за циљну групу имали афричке и азијске државе, док су се Вучић и Србија орјентисали на најјаче светске економије: европски континент, САД, Кину и Русију.