Маријана је на дан "Олује" требало да прослави десети рођенан: Уместо песмице, пробудила ме је ВРИСКА
Тужна исповест
Прошле су 22 године од "Олује" а у сећањима Срба протераних из Хрватске, слике страве и ужаса још увек не бледе. Многе приче су испричане више пута, за неке нико није чуо, свака је трагична сама по себи, а Маријана П. проговорила је први пут за портал SrbijaDanas.com.
ПРЕЖИВЕЛИ ЈАСЕНОВАЦ, АЛИ НЕ И "ОЛУЈУ": Идентификовани Срби, жртве хрватске злочиначке акције
АНТЕ ГОТОВИНА САВЕТНИК ЗА БЕЗБЕДНОСТ: Ово је УВРЕДА за све протеране Србе и жртве Олује
- Тог 4. августа је требало да прославим свој 10. рођендан. Иако је било јасно да нећу имати прославу каквој сам се надала, јер су увелико стизале вести о погибији неког од наших из фамилије или околних села, моји родитељи су ипак желели да обележимо тај дан - присећа се Мирјана како су изгледали ти последњи јулски дани које је провела у свом селу.
- Мама ми је спремила најлепшу хаљину коју сам имала, сећам се да је била црвене боје, а бака је рекла да ћемо имати и торту. Мојој срећи није било краја иако сам знала да моји другари неће моћи да дођу.
Црне вести низале су се једна за другом, али опет нису могли да претпоставе да ће кроз неколико дана преко ноћи остати без свега што су генерацијама уназад стицали.
- Освануо је мој рођендан. Рано јутро, око пет или шест сати, пробудиле су ме гранате уместо добро увежбаване песмице "Данас нам је диван дан! Бука и ломљава на све стране, а онда вриска која је допирала споља. Сећам се само маме и баке које су улетеле у собу и паничним гласом рекле мени и сестри да се облачимо, јер морамо да идемо- присећа се Маријана.
Сећа се како је обучена стајала скамењена у ходнику док је гледала маму како пакује основне ствари, сећа се како јој је стриц помогао да се попне на трактор, сећа се како крећу и како гледа тату који брише лице и гледа за њима. А онда креће тужна поворка која километар по километар граби ка Србији, борба за голи живот.
Током целог путовања владао је страх, а према њеном сведочењу, са брда су нападане колоне које су се кретале, до њих су допирале погрдне речи хрватских војника, претње шта ће им све радити, како ће их заувек протерати. Минути су се чинили дуги као сат, сваки сат као година.
ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ О ОЛУЈИ: Овакву голготу доживели су Јермени, Јевреји и ми Срби од Усташа!
- Не сећам се колико је трајао пут, знам да му нигде није било краја, сећам се колоне и велике врућине, старци који су као без свести седели у тракторима, измучени августовским сунцем, деце која су плакала.
Негде на "ничијој земљи" више није ни могла да одреди где се налазе, сетила се своје рођенданске торте и њене црвене хаљине коју је требало да носи тај дан!
- Не умем да опишем бес који сам осећала у том тренутку, потпуно је нестао страх и мучнина који су ме пратили од кад смо кренули. Само бес- ко је тај ко је мене истерао из моје куће и због кога ја данас не певам рођенданске песме са мојим другарима, него сам у овој проклетој колони- сад већ плачним гласом прича Маријана.
По доласку у Србију уследило је сељакање са места на место, мењали су више смештаја, од прихватних центара, до боравка код родбине, покушавали да се скуће, почињали од нуле. У школи, у парку, на свим дружењима, увек јој се чинило да одскаче од других.
Безнађе и хаос у који ју је гурнуо рат, мало је ублажио долазак њеног оца који је након њиховог одласка остао у Хрватској још неколико месеци. Тада је, чини јој се, постала свесна да је кућу и успомене заувек изгубила, али јој је било лакше јер су сада били сви заједно.
"ЧЕТНИЦИ, МАРШ ИЗ ХРВАТСКЕ!" Хрвати напали и претукли суграђане који су протестовали против "Олује"
Основну школу је завршила у Београду, где је наставила и студије, као и њена сестра. Родитељи су радили најтеже послове како би "стали на ноге", али су након пар година успели уз помоћ рођака да се скуће, на периферији Београда, у малецкој кући коју је њен отац реновирао од трошне помоћне зграде.
- Први пут сам се у родну кућу вратила четири године након "Олује" и то због докумената. Кућа је била спаљена, а оно што ватра није уништила је било у рушевинама, зарасло у коров. Пребирала сам по остацима, покушавала да нађем нешто што ћу моћи да понесем и кажем "Е, ово је моја успомена из родне куће и детињства". Ишла сам по дворишту, иза куће, померала разрушене греде, чупала коров, тражила "нешто"- прича Маријана и плаче, јер је чак и данас емоције савладају када се присећа породичног дома. А онда у гомини "ничега", крша и шута, налазим остатке неке тканине, могла би бити застава, крпа, било шта. Али мени пролази кроз главу "То је моја црвена рођенданска хаљина"- и сада већ не може да настави причу, јер су је емоције поново савладале.
- Знам ја да је тај комадић црвене тканине могао бити било шта, али у том тренутку ми се све скупило! И бес због прекинутог детињства, отете успомене- прича она и додаје да свако од њих може роман да напише о патњи, болу, страху и храбрости.
НЕМА ТАМО НИЧЕГА ЗА МЕНЕ: У Олуји протерана са два детета, први пут дошла на помен жртвама
Моја "црвена рођенданска хаљина" за којом свих ових година патим је патња за свим оним што су ми ратом ускратили и све ове године када се сетим тога, могла бих на сав глас плакати!
- Гледам их данас, пола њих који су одговорни за "Олују" су у врху власти или војске. Славе их као хероје, а можда је баш неко од њих својом руком запалио моју кућу, истргао моју рођенданску хаљину, ону црвену, најлепшу- тихо завршава исповест Маријана.
НОВИ САД ОБЕЛЕЖИО ПОГРОМ: Одржане акције "Стоп повампиреном фашизму" и "Олуја - злочин који траје"
Маријана се данас успешно бави маркетингом након завршеног факултета и живи у Београду. Пре две године је постала мајка, а како каже, када њен син буде довољно одрастао, испричаће му причу о Крајини, "Олуји" и рату. Никада га неће учити да мрзи било кога, али му неће прећутати или улепшавати ништа од тога, јер сматра да се тај злочин не сме заборавити:
- Ако ни због чега другог, онда бар да се не би поновио!
