Последњи разговор Милошевића и Холбрука: Зашто је 22. март КЉУЧАН за бомбардовање Југославије?

Бомбардовање Савезне Републике Југославије почело је 24. марта 1999.године. Ипак, датум који носи већу тежину јесте онај који се догодио два дана раније, а у ком су се последњи пут састали тадашњи председник Слободан Милошевић и амерички изасланик Ричард Холбрук, 22. март.

Након терорисања српског народа од стране ОВК, као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од наводног етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.

Иако је НАТО захтевао оружану интервенцију из тог разлога, Савет безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу.

Преговори у Рамбујеу су започели 6. фебруара 1999. године, а трајали су 17 дана. Југославија је на Конференцији изразила спремност да Албанцима пружи широку аутономију у саставу Србије, али су је они поново одбили.

- Претње нашој земљи да ће бити бомбардована ако не дозволи страну окупацију дела своје територије представљају упозорење за цео свет и све народе и људе којима је стало до слободе и мира. Нећемо дати Косово ни по цену бомбардовања - рекао је Милошевић на састанку са делегацијом.

Када су већ постојали сви изгледи да дипломатија неће уродити плодом, у Београд је 22. марта поново допутовао амерички изасланик, Ричард Холбрук. У „последњем покушају да донесе мир...јер времена више нема“, он је настојао да убеди Милошевића да потпише споразум из Рамбујеа. Када су разговори завршени, он се обратио медијима изјавом да није постигнут суштински напредак. Медији су пренели да су преговори пропали. Био је то последњи покушај дипломатског решавања кризе, пре отпочињања ваздушних удара.

Злочиначка операција “Милосрдни анђео” започела је 24. марта 1999. године у 19 часова и 55 минута. Бомбардовано је подручје Косова и Метохије. Током наредних дана бомбардовани су и већи градови Србије и Црне Горе: Београд, Ниш, Нови Сад, Лесковац, Подгорица, Сомбор, Суботица, Херцег Нови, Луштица, Обосник, предајници са ТВ и радио антенама и војни објекат.

У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а српске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 6.000 рањених.

Прекинуто је 10. јуна, након потписивања војно-техничког споразума о повлачењу југословенске војске и полиције са Косова и Метохије. Истог дана у Савету безбедности је усвојена Резолуција 1244. по којој СР Југославија задржава суверенитет над Косовом и Метохијом, али оно постаје међународни протекторат под управом УНМИК-а и КФОР-а.

• Од Југославије је тражено да пристане На Устав Космета у чијем стварању није учествовала и на који и накнадно не би имала право да утиче, односно не би могла да утиче на косовске законе чак и ако су у супротности са југословенским и српским прописима
• Споразум је предвиђао функцију шефа имплементационе мисије који би имао право да доноси одлуке које су обавезујуће за уговорне стране. Шеф имплементаци-оне мисије био би једини и коначни тумач политичког дела Споразума, а командант међународних, одпосно НАТО снага, војног дела споразума;
• Споразум је формално обезбеђивао једнакост свих етничких заједница на Космету, а истовремено је омогућавао неједнакост међу њима. Чак је предвиђао да се границе општина могу мењати, што је значило да могу бити формиране такве општинске границе
• Посебно јс била неприхватљива одредба којом се изричито утврђује да ће се предвиђена решења примењивати три године, да би се након тога на међународном скупу донела одлука о коначном статусу Косова, што је значило - референдум о независности. Таквим решењем отворена је могућност да се након три године референдумом албанског становништва легализује отцепљење Космета
• Да би државност покрајине била доведена до краја, Споразумом је предвиђено да Косово у погледу међународних односа и своје надлежности има статус Републике утврђен чланом 7 Устава СРЈ. То је конкретно значило да би покрајина имала право да одржава међународне односе, оснива сопствена представништва у другим државама, учлањује се у међународне организације и закључује међународне споразуме
• Војни део споразума који су САД подметнуле као посебан додатак Б (Статус мултинационалних снага за имплементацију), био је тако срочен да читав документ не буде прихватљив за СРЈ, јер је предвиђао класичну војну окупацију у земљи.

Тим додатком Б, поред осталог, предвиђено је:

1. Да се комплетне војне и полицијске снаге СРЈ и Србије повуку са Космета, изузев 1.500 војника и 75 полицајаца, који би обезбеђивали државну границу према другим земљама, што је недовољан број
2. Да се са Косова повуче и комплетна војна техника, не само тенкови, топови и друго тешко наоружање, већ и сва дефанзивна средства, укључујући радаре, лансере ракета земља ваздух који се користе са рамена и др.
3. Да гарант спровођења споразума на Космету буду трупе НАТО-а чији максималан број није ограничен, што значи да би могао, по потреби, да се неограничено повећава;
4. Да у саставу међународних војних снага могу бити и друге државе (нечланице НАТО-а) о чему аутономно одлучује сам НАТО, који са тим трећим земљама склапа и одговарајући споразум без икаквог консултовања са СРЈ о томе да ли су јединице тих трећих земаља за њу прихватљиве;
5. Да међународне снаге (трупе НАТО-а) контролишу и регулишу копнени саобраћај на Космету и ваздушни простор изнад покрајине, на чак и ваздушни простор 25 км изван Космета у дубину територије Југославије, при чему је ваздухопловима Југославије забрањен улазак у тај ваздушни простор без посебне дозволе надлежпог команданта НАТО-а;
6. Да снаге НАТО-а могу да предузимају све акције које нађу за сходно, укључујући и примену оружане силе;
7. Да снаге НАТО-а неће бити одговорне ни за какву штету коју својим активностима могу да проузрокују јавној или приватној имовини;
8. Да снаге НАТО-а имају посебан статус који је прецизиран војним анексом Б.