Рудан ударила на Хрвате након напада на Србе: Нису криви дивљаци јер су глупи и зли, они слушају глас "ШТАКОРА"
"Неколико дјечака из Србије дошло је у мој град играти ватерполо утакмицу. Нису схватили да не смију прошетати до Риве у дресу своје екипе јер би им нетко због тога могао шипком развалити главу"
Хрватска колумнисткиња Ведрана Рудан, позната по оштром перу, на њој својствен начин прокоментарисала је дивљачки напад хулигана на српске ватерполисте у Сплиту. Њену колумну преносимо у целости:
За мене је Сплит, откако сам први пут у њега крочила, најлепши град на свету. Није да нисам путовала, видела сам ја многе светске градове, па ипак…Нема мени Сплита до Сплита.
Камене уске уличице, мирис мора и рибе, Рива, ручак у “Хваранина”, пијаца, рибарница… Град у коме су живели Смоје, Сењановић, и мени најдражи од њих Предраг Луцић, био је и остат ће моја велика љубав.
И не, ни овај најновији напад дивљака које ја не желим звати “Сплићанима” неће у мени убити оно што осећам према граду који волим. Па ипак, како је могуће, како је могуће да се у Сплиту који је у међувремену постао град из снова за милионе светских путника догоди овакав злочин?
Неколико дечака из Србије дошло је у мој град играти ватерполо утакмицу. Нису схватили, нико им није објаснио, да не смеју прошетати до Риве у дресу своје екипе јер би им неко због тога могао шипком развалити главу.
Дечацима из Србије то можемо “опростити” јер су млади, што они знају? Бих ли ја, овако стара, да ми је то неко рекао, могла у то поверовати?
Бих. И рекла бих тој деци, још у Београду, не одлазите, ако одете можете остати без главе. И да, морамо бит фер према грађанима и грађанкама Сплита. Ово се могло догодити у било којем хрватском граду. Тренутна хрватска власт нам суставно поручује, у мржњи је спас.
Погледајмо што се дешава у Сабору. Наш премијер припаднике једне од парламентарних странака назива “мишевима”, члан исте странке њега назива “штакором”. Премијер се на то подругљиво смеши јер зна да му, овако бахатом, овако поквареном, овако циничном и бескрајно некомпетентном, нитко не може ништа.
Можемо ли, хоћемо ли заборавити сцену кад је наш премијер, окружен заштитарима, насрнуо на члана Сабора у намери да га пребије?
Он и један од највећих хрватских криминалаца, да не прљам екран именом господина градоначелника, договорили су се. Премијер ће градоначелника разбојника чувати од затвора, “штакор” хрватско правосуђе држи у џепу свог скупог одела, градоначелник ће му узвратити услугу крадући од странака и странчица штакорчиће који ће премијеру и његовој странци омогућити да оглодају Хрватску до кости.
Никад Хрватском није владала овако гадна екипа. Нека нас буде и страх и срам. Можда ипак, нека нас буде страх. Ми који смо потомци оних који су стољећима живели на овим просторима не можемо учинити ништа, а већина од нас није крива ни за што.
Они имају правосуђе, војску, полицију, медије. Они нам на све могуће начине продају тезу како су нам једини прави непријатељи “четници”. И онда кад “четници” имају двадесетак година, и онда кад играју ватерполо и онда кад отворена срца, заљубљени у спорт, долазе у најлепши хрватски град.
Кад се догоди трагедија, кад неки од “хулигана” попуши причу зато јер је необразован, глуп или само зао, усто сигуран да му злочин неће доћи на наплату, онда се и штакори и штакорица крену гласно згражати над почињеним злочином.
Огласио се хрватски министар полиције: Осуђујемо инцидент, он је неприхватљив са сваког аспекта
Као да су злочинци они који у рукама држе челичну шипку, а не госпођа која на Пантовчаку разгледава перику или Штакор који се ових дана упустио у решавање избора у Венецуели. Он и Венецуела?! Америчка, гадна, муха подрепуша нешто мисли о светској политици. Мисли? Чиме?
Зато, не осуђујмо дечке који су кренули побити “четнике”. Немају они ништа с тим. Слушају глас својих и наших господара.
