РУСКИ МЕДИЈИ О ВУЧИЋУ: Дати му "црни појас", како се супротставља - нико не може објасни!

Дешава се да човек неку вештину, која је за друштво чудна, или је друштво чак и осуђује, доведе до савршенства, након чега му се она приписује као заслуга. Такви људи наступају у циркусима, о њима пишу у „Гинисовој књизи рекорда“, награђују их, пише аутор РИА Новости Дмитриј Бавирин.

"Неко голим рукама савија гвоздену шипку. Неко дресира отровне змије. Председник Србије Александар Вучић седи на две столице. Ако ћемо по савести, он би требало да претендује на „црни појас“ у тој врсти политичких борилачких вештина.

Раније су га због тога прекоревали – и на Западу, и у Русији. Говорили су му да треба да се определи за кога је – за нас, или за њих, јер колико се дуго може седети на две столице. Прекоревају га и сада, и то десет пута чешће. А могли би просто да се диве, јер је он то заслужио.

Мала сиромашна земља, са свих страна окружена историјским непријатељима и финансијски зависна од Запада, већ више од годину дана се супротставља његовим ултимативним захтевима да уведе санкције Русији и да чини друге гадости. А како се супротставља – нико не може објасни. То је изван граница обичних људских способности.

Због тога од Срба очекују некакав трик или, отворено говорећи, издају, а креативци Центра за информационо-психолошке операције и других канцеларија за производњу проукрајинске пропаганде падају на плодоно тло.

Само током последњих пар недеља многи су поверовали у то да:
а) Србија, преко Турске, испоручује Оружаним снагама Украјине муницију сопствене производње, укључујући пројектиле за вишецевне ракетне системе „град“ (засновано на лажним „документима с интернета“);
б) Србију су „стисли“ и она ће већ за који дан увести антируске санкције (засновано на лажном цитату Вучића);

в) Србија је предала косовске Србе и у суштини признала (тзв.) косовску владу (уопште није јасно на чему је то засновано).

Не може се рећи да је у условима уцене и притиска без преседана Београд успео да издржи без губитака и да није направио никакве уступке Западу – то већ не би било мајсторство него магија. На пример, власти су одустале од куповине руских ловаца у корист француских, смањиле број авионских летова ка Москви и прете кривичном истрагом против грађана који су учествовали у борбеним дејствима у Украјини.

За сада је, међутим, све то на речима и без нове правне инфраструктуре (постојећи закон који кажњава плаћенике писан је и усвајан против исламиста који су „гостовали“ у Сирији).

Много утицајније и богатије земље Европе показују знатно мањи степен издржљивости. То покушавају да објасне на разне начине, али како год окренеш, ослањају се на личност Вучића и улогу личности у историји – он зна како, и то је то. Министар пропаганде у влади Слободана Милошевића у периоду рата против НАТО-а од тог времена зарадио је многе прехладе на сахранама својих непријатеља. Једни су одавно у пензији, попут Била Клинтона, други су буквално у гробу, попут Мадлен Олбрајт, трећи у затвору, попут бившег лидера косовских Албанаца Хашима Тачија. А Вучић је и даље у седлу – и на две столице истовремено.

У српској власти он је „разводник“ – контролише како партију „русофила“, тако и оне који су у пуној мери окренути ка Бриселу и Вашингтону (у елити је много и једних, и других). Љубоморни на Запад, посматрачи рачунају именовање сваке нове чланице НАТО-а као једно „скретање“, али како да разеберу овако виртуозну технику.

На пример, премијерка Ана Брнабић је постала трн у оку словенофилима. Потпуно прозападна, целог живота је радила у атлантским структурама, отворено живи у истополним односима – прави агент Сороша који поткопава руско-српско пријатељство. Али таквом премијеру Србије је много лакше да умирује Европску унију, у коју одлази готово половина укупног српског извоза, а исти је и удео ЕУ у свим страним инвестицијама у Србији. А политички је Ана Брнабић апсолутно зависна од Вучића и није способна за аутономну каријеру – поред осталог због своје оријентације.

Други пример је министар економије Раде Баста. Још једна екстравагантна личност у влади, при чему злонамерници тврде да је без професионалног образовања – бивши наставник фискултуре сумњивог политичког порекла. Он се јавно заложио за увођење санкција, после чега је читаве седмице добијао шамаре како од колега и сарадника, тако и од опозиције.

А зашто је он потребан Вучићу? „Гледајте и учите“ – могао би да одговори српски председник у тренутку искрености. Баста је, поред осталог, потребан и за такве представе.

Званично српски лидер негира било какво учешће у представи с Бастом – „он је то сам, сам“. Ипак, они којим су познати његови таленти, не верују баш у то. У сваком случају, било би погрешно мислити да је преко министра Вучић „прикупљао сведочења“ – проверавао реакцију система. Нема шта ту да се проверава, реакција је предвидива, систем контролише Вучић. Зато, међутим, све те реакције се могу поднети под нос европским чиновницима и раширити руке – ето, сами видите како је народ против, а шта ја могу против народа.

У теорији, то не би требало да функционише, јер нису сви европски чиновници будале. Али то функционише. С таквим мајсторством се рађа.

Незадовољне у Русији то, уосталом, није убедило и они настављају да траже од Вучића да се определи, читај – да коначно изабере Русе. Истина, нико не може да прецизира шта би тачно такав избор, изречен усмено, променио у пракси. Србија ће изгубити половину економије, нашавши се у изолацији, али од Русије неће добити ништа преко онога што већ има. Географија је немилосрдна наука.

Спољна критика Вучића умногоме проистиче из потпуног неразумевања балканских реалија и услова живота у најзападнијој тачки „руског света“ (тамо воле да кажу: Нас и Руса 150 милиона). Срби имају сто и једну убедљиву замерку за свог председника, али међу њима није неспособност да брани српске и руске интересе.

Акробата више и не седи на две столице, него буквално жонглира њима у рингу с мноштвом хистеричних веверица које чекају када ће изгубити равнотежу. Можда и хоће, наравно, уз ваше молитве. Али за сада, како песма каже, „оставите за сада грехове по страни и цените лепоту игре“.

Аутор је Дмитриј Бавирин, новинар РИА Новости.