ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ! Ево због чега је Милошевић предао Крајину Туђману
истраживање историчара шокирало многе
Од пада Републике Срспке Крајине, злочиначке акције хрватске војске под називом "Олуја" и протеривања српског становништва прошло је већ 26 година, али још увек није јасно, зашто је држава Крајишких Срба тако лако пала и зашто је судбина хрватских Срба била тако тешка.
Садњом једног дрвета годишње се елиминише 21 килограм карбонског отиска
ОВАКО ЈЕ ПОСТАО ПРВИ ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ! Како је децембар постао месец Слобине победе
СРБИЈА РАМЕ УЗ РАМЕ СА НАЈРАЗВИЈЕНИЈИМ ЗЕМЉАМА! Како је протекла вакцинација у Србији од самог почетка па до данас
Један од могућих одговора крије се у научном раду историчара Косте Николића са Института за савермену историју у Београду, који се бавио овом темом. У тексту се истражују и објашњавају догађаји који су непосредно довели до операције "Олуја". Први тематски круг посвећен је операцији “Љето 95” у југозападној Босни и Херцеговини из јула 1995. која је довела до заузимања територија које је контролисала војска босанских Срба (Босанско Грахово и Гламоч), чиме је Книн био директно угрожен. Други тематски круг посвећен је акцији хрватских власти да, пре свега у САД-у, обезбеде подршку за операцију “Олуја”. Истражују се и дипломатски напори за проналажењем мирног решења, описују се и преговори две стране вођени у Женеви, као и последње припреме хрватског државног врха уочи почетка операције. У завршном делу рада даје се преглед ставова најзначајнијих српских политичара према догађајима који су довели до пада Републике Српске Крајине.
По Николићу, један од најважнијих узрока за пад Крајине био је резултат дуготрајних контаката српске и хрватске стране и посредног договора Фрање Туђмана и Слободана Милошевића. Туђман је имао за циљ да Србија призна Хрватску у њеним авнојевским границама, и да се тиме практично одрекне Срба из Хрватске, а Милошевић је желео да се створи Република Српска у БиХ, чиме би се, како је једном приликом изјавио, српско национално питање било решено.
У раду се наводи да је Милошевић постао склон таквом решењу јер су санкције и економска блокада готовор потпуно урушиле привреду и друштво Србије, ки да Србија више није дуго могла да издржи. Милошевић је желео пуну нормализацију односа са Хрватском како би се Србији укинуле санкције.
Николић у свом раду, између осталог, наводи изјаву Хрвоја Шаринића, блиског Тужмановог сараднкиа, коју је дао као сведок у Хашком трибуналу.
Када се 12. новембра 1993. састао са Милошевићем у Београду, Хрвоје Шаринић га је питао следеће: “Знам да сматрате да је Книн хрватски, но нисам сигуран да једнако размишљате и о Барањи?
Милошевић му је одговорио: "Отворено Вам кажем да сам с Републиком Српском у БиХ, која ће пре или после да постане део Србије, решио 90% српског националног питања као што је Туђман решио национално питање Хрватске с Херцег Босном".
Касније га је Шаринић питао о нагађањима да ће се двије Крајине ускоро ујединити и придружити Србији. Милошевић је рекао:
- Гарантујем да то није наш циљ и да до тога неће да дође. Била би то велика грешка. Мало пре сам рекао да сам с Републиком Српском решио српско национално питање.
Ово је наравно само још једно тумачење трагичне историје Срба током 90-тих година, а свакако да ће за коначну истину бити потребно још доста времена и истраживања.
