ФИЛИП (12) ИЗ ЗРЕЊАНИНА РАСПЛАКАО ЈЕ СРБИЈУ ПОТРЕСНИМ ПИСМОМ: И овај Васкрс сам провео у тузи, а желим само ЈЕДНО

Дванаестогодишњи Филип из Зајечара упутио је писмо медијима како би указао на катастрофалан животни положај своје породице, Филипу је потребна наша помоћ!

УСТАШЕ су га као дечака (6) повеле на СТРЕЉАЊЕ, а спасао га је НЕМАЧКИ ВОЈНИК

ОД ОВЕ ВРЕМЕНСКЕ ПРОГНОЗЕ НИЈЕ НАМ ДОБРО! Киша, снег, ветар, а ево када нам стиже ЛЕПО ВРЕМЕ!

-Обраћам вам се као дванаестогодишњак који је по ко зна који пут васкршње, а и све друге празнике провео у тузи за бољим животом. Док су се сви моји другари радовали поклонима и уживали са породицом за богатом трпезом, моја мајка и ја смо размишљали како ћемо се сутра снаћи за ручак. Срећом, она се увек некако снађе за нас. Видим је да пати и то ме највише боли јер не могу да јој помогнем. Волео би да се нешто у нашем животу промени.

Овим речима је дечак из Зајечара , у жељи да помогне својој мајци Бојани Тошић (33), започео потресно писмо које је упутио јавности.

Његова мајка и он живе у једној соби, на спрату недовршене и трошне куће, са баком и деком који живе у приземљу и чије је здравље веома лоше.



-Мама је незапослена, а завршила је школу и веома тешко живимо. Знам да би он волела да ми приушти барем део онога што имају моји другови, али нема пара. Много бих волео да нађе посао и она се труди, али посла нема, због чега је често тужна и нерасположена.То је моја највећа жеља, само да се запосли. Немаштина ми не дозвољава да будем као већина мојих другара, који ме често исмевају и који избегавају да се друже са мном јер сам сиромашан. Немам нову одећу као они, недостају ми мајице и тренерке, патике које имам почеле су да труну, а у старим ципелама чим падне киша мокре су ми ноге. Једно време сам тренирао и кошарку коју много волим, док је мајка радила на привременим пословима, али сам морао да одустанем, јер није могла више да финансира тренинге, опрему и турнире- написао је дечак.

Он такође жуди за тим да има своју собу, радни сто где може да учи, али и компјутер ко и сви његови вршњаци.

- Волео бих да имам свој мали кутак, своје место за одмор, учење и игру. Никада нисам имао рачунар, па због тога једва чекам час информатике. Исто доживљавам када сви они оду на екскурзију и врате се пуни утисака. Зато молим све људе добре воље да помогну мојој мајци да се запосли, па да се и ја као и сва деца радујем, играм и уживам у детињству. Хвала вам - завршио је овај дванаестогодишњак.