Средњовековна хришћанска јерес у Србији и Босни - НИСУ ПРИЗНАВАЛИ НИ ПАПУ, НИ ПАТРИЈАРХА

У раном средњем веку паганско становништво је лакше прихватало непризнате форме хришћанског учења која су  била ближа њиховом старим вишебожачким веровањима. Такође, незаобилазан фактор је утицај и религија са Блиског истока који је у већој мери допринео настанку различитих видова јереси. Најпознатије јеретичке покрете чинили су катари, павлићани, валдензи, а на Балкану и нашим територијама најзначајнији су били богумили, прогоњени и непризнати и од стране католика и православаца.

Током средњег века постојало је мноштво хришћанских секти и јереси. Појава нових пророка, светаца и чуда била је уобичајена појава широм средњовековне феудалне Европе. Самопроглашени ''духовни учитељи'' нису били признати од стране легитимних центара хришћанске васељене Константинопоља и Рима. Своје присталице су тражили међу слојевима становништва неспремног да прихвати учења признатих хришћанских правила и веровања. Становништво средњовековне Европе је долазило на различите начине у додир са хришћанством. 

Богумили су хришћанска секта која се појавила у Бугарској током десетог века. Они су припадали огранку манихејског учења (Манихеј - персијски филозоф и верски реформатор који је живео у III веку). Манихејство је почивало на дуалистичком учењу - веровање на дуалност света. Посматрали су свет као бесконачну борбу две стране - добра и зла. Добро је оличено у Богу и оно што је трајно у духовном смислу, односно човекова душа. Зло је било оличено у ђаволу и означава оно што је пролазно и материјално, односно човеково тело. 

Припадници ове јереси су себе сматрали следбеницима апостола и духовних вредности. Католике и православце су оптуживали да се клањају идолима и нису признавали крст као симбол вере већ као приказ мучеништва на коме је разапет Исус, највећи представник добра.

Нису признавали црквену хијерархију као ни цариградског патријарха нити римског папу. Поштовање остатака светаца сматрали су светогрђем и идолопоклонством. Били су против крштења деце, јер по њихом мишљењу, нису била у стању да спознају значај тог чина. Нису прихватили ни свете списе. Богумилски старешина називао се ''дед'', а верници ''крстјани''.

Сматра се да богумилство долази на просторе средњовековних српских територија крајем X века. На овим територијама је већ било присутно хришћанство мада није сво становништво одједном прихватило ову религију. Због порицања црквене хијерархије на чијем челу су били странци, Грци, један део становништва је поштовао ова јеретичка веровања.

За време стварања државе Немањића постоје сигурни подаци да су богумили били присутни у српским областима. Због њиховог поменутог односа према православној цркви Стефан Немања је почео да протерује припаднике ове јереси. У Србији они су називани ''бабунима'' по планини Бабуни у данашњој Македонији.

Велики жупан Стефан Немања је сазвао црквено-народни сабор у Расу 1186. године, како би протерао богумиле из његове државе. Већи део богумила напушта Србију и бежи у Босну где их је примио бан Кулин. Тамо ће остати присутни наредних неколико векова.

Поставља се питање зашто је богумилство опстало у Босни. Постоји мишљење да због агресивне политике Уграрске (Мађарске) према тадашњој Босни, богумили подржавали тадашњу босанску властелу.  Такође, агресивна политика католичке цркве преко Угарске свакако је допринелу развоју богумилства у Босни.

Данашње остатке присутности богумила у Босни можемо уочити у бројним надгробним споменицима - стећцима. На стећцима су приказани мотиви из живота покојног.

Богумилима се губи траг доласком Турака на територије Босне током XV века.

Сличне текстове о занимљивој историји можете пратити ОВДЕ.