ВЕЛИЧАНСТВЕН ХРИШЋАНСКИ ГЕСТ СТАНОВНИКА МАРКОВЦА КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ: Подигли заједнички споменик погинулим српским и окупаторским војницима

По презименима која су уклесана у споменик види се да су ту сахрањени Срби, Немци, Словаци, Мађари, Пољаци...Укупно 41 српски и 12 окупаторских војника. Ретки су примери да је неки народ погинуле окупаторске војнике сахранио са својим војницима, који су бранили отаџбину, а још ређи да им је подигао заједнички споменик.

Поступак мештана Марковца има посебну тежину ако се има у виду чињеница да је агресија Немачке и Аустро-Угарске на Србију изазвала смрт више од 1.300.000 становника српске краљевине, међу њима и више стотина становника Марковца. Размере људског страдања и економског пустошења су биле такве да се Србија од њих никада није опоравила.

Камени споменик има изглед коцке, висок је један метар, а окренут је правцем исток- запад. Споменик је оштећен од авионских бомби којима су Американци и Енглези у Другом светском рату гађали немачке трупе које су се кретале оближњом саобраћајницом. Због оштећења, део натписа на споменику, на страни на којој се налазе имена српских војника, није могуће прочитати.
 

На западној страни ћирилицом је исписан текст: „Овде почивају немачки, српски и аустро-угарски ратници 1914-1918.“ На источној страни је исти текст исписан на немачком језику.

На јужној страни исписана су имена и презимена 41 српског војника. Код њих 29 могу се прочитати име и презиме:

Танасије Илић
Трајко Милићевић
Драгослав Смиљковић
Спиро Арсић
Богдан Андрејевић
Живојин Младеновић
Станоје Стојиљковић
Тихомир Младеновић
Новак Сеничанин
Миленко Марковић
Миливоје Јестровић
Милан Станисављевић
Лазар Босић
Александар Стојановић
Милан Таросијевић
Станоје Даниловић
Стојко Зафировић
Божидар Чолић
Тома Јанковић
Светозар Павловић
Стојко Дишковић
Драгутин Благојевић
Павле Караџић
Илија Кривача
Ђорђе Живковић
Живко Бошковић
Михаило Јовановић
Стојан Ђурђевић
Петар Ђоковић или Јоковић

Због оштећења од гелера авионске бомбе код петорице војника може се прочитати само презиме (Јовановић, Јовановић, Анђелковић, Милосављевић, Петковић или Цветковић), код њих пет само име (Јанко, Ђорђе, Периша, Милован, Никола или Никодије), док код двојице војника није могуће утврдити ни име, ни презиме.

На северној страни, на немачком језику, исписана су имена немачких и аустро-угарских војника. Из текста се може закључити да ту почивају немачки војници граничар Паул Питзер, пешадинци Карл Јецер, Капл Безолд, Јацоб Schmid, гефреитер (најнижи чин у који је обичан немачки војник могао да буде унапређен) Алфред Partzsch и четворица непознатих немачких војника, те аустроугарски војници Васиљко Дебик, Андрес Вељихар, Павол Дори, Јозеф Веленстан, Франц Пунк, Стефан Хернц и Шандор Арва.

О споменику и околностима његовог подизања нема писаних трагова, а због времена које је протекло ни живих сведока.

Међу Марковчанима са којима сам разговарао остало је само предање да је споменик подигнут непосредно после завршетка Првог светског рата. Подигло га је сеоско Бекријско друштво, које је окупљало око четрдесет угледних мештана. Ти људи, очигледно вођени највишим људским моралним и хришћанским начелима, одлучили су да све страдале ратнике сахране заједно и подигну им јединствен споменик. Гест који заслужује дивљење.

О поменутим начелима довољно говори и чињеница да је текст на немачком језику исписан на предњој, источној страни споменика, која се види са пута Марковац-Лапово, док је текст на српском исписан на „задњој“ страни.

Нема поузданих података ни о војницима чија имена су исписана на споменику, местима њиховог порекла, тачном датуму и околностима погибије.

Председник Градског удружења потомака ратника од 1912. до 1920. Пожаревца и члан председништва републичког удружења Славољуб Стојадиновић Регрут има сазнања да су војници страдали у борбама које су вођене крајем октобра 1918. када су Марковац и околина ослобођени од окупације.

Након пробоја Солунског фронта српска војска је незадрживим јуришем ослобађала поробљену отаџбину и хитала према Београду. Долином Мораве продирала је Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића, праћена француском коњицом, којом је командовао генерал Шарл Траније.

По доступним званичним документима и сећањима преживелих, последњи већи отпор окупатор је пружио у Багрданском теснацу и дуж пруге код Лапова и Марковца.

Ударну снагу Прве армије чинила је Коњичка дивизија, која је 26. октобра, око пола девет ујутро заузела Деспотовац и наставила да гони непријатеља према Свилајнцу. Долином Мораве напредовале су и Дунавска и Моравка дивизија. Простор од Деспотовца до Крагујевца бранили су 11. немачка амија, Алпски корпус и 30. дивизија аустро-угарске војске.

Свилајнац је ослобођен 27. октобра. У град су ушле српска и француска коњица. Средња колона српске војске која је око 6 сати ујутро кренула из Брзана, а у којој су главнину чиниле јединице Дунавске дивизије, око 10 часова је избила на ивицу села Марковца. Око 15 часова коњички ескадрон ослободио је Рачу, сат раније одред мајора Додића заузео је Старо Село (Аџибеговац), а предвече је ушао у Велику Плану, где је и преноћио.

Није познато шта се тог дана тачно догодило у Марковцу. Чињеница је да је командант немачке војске генерал Кун фон Штојбен дан раније издао наредбу за повлачење немачке и аустро-угарске војске преко Саве и да нема докумената и сведочења да је тог дана на моравском правцу непријатељ пружио значајнији отпор и да је дошло до битке већег обима, каква је потребна да би у њој погинуло више од педесет војника.

До прве веће битке на подручју Велике Плане дошло је 28. октобра, око 7 ујутро, када су јаке непријатељске снаге код Великог Орашја, са леве обале Јасенице, жестоком ватром дочекала средњу колону Коњичке дивизије. Непријатељ је са Јасенице одступио следећег дана, 29. октобра, у четири сата ујутро.

Постоји и могућност да су у Марковцу сакупљена и сахрањена тела свих српских и окупаторских војника који су погинули у ширем рејону Марковца, Велике Плане, Старог Села, Лапова, а можда и Свилајнца, Баточине...

У центру Марковца постоји споменик Марковчанима који су страдали у отаџбинским ратовима од 1912. до 1918. године. На списку се налази 278 мушких имена. Података о броју страдалих тараца, жена и деце нема. А познато је да је у Првом светском рату у Србији смрт од непријатеља, болести и глади покосила више цивила него војника.

Упркос страдању библијских размера које су доживели и тешкој неимаштини у којој су после рата живели, племенити људи из Марковца су нашли моралне снаге и средстава да погинуле непријатељске војнике испоштују као и своје, сахране их у исту гробницу и подигну им заједнички споменик.