ВУЧЕВИЋ: Враћање патриотског наратива у Новом Саду, повратак Српске Атине!
Тешко је било бити Србин у Новом Саду, наратив исмејавање традиције, вере, вређање симбола државе.
Од самог свог оснивања и проглашења Слободним краљевским градом, Нови Сад епитет Српске Атине није добио тек тако. Пут до модерног и развијеног града каквог познајемо данас кренуо је из Петроварадинског шанца. Од свог оснивања, све до данас, град је имао своје успоне и падове. Симболично гледано, као да га једна страна вуче да поново постане блатни Петроварадински шанац, а друга страна да га води у сјај Српске Атине.
Национални набој Срба у вековној борби за слободу надахнуо је многе уметнике и учене људе да дођу у овај град и да га својом културном шареноликошћу обогате и остану у њему да живе. Због тога назив Српска Атина није осмишљен како би друге националности омаловажавао, напротив, да би их подстакао на уживање слободе коју српски народ толико воли. У чему је онда проблем?
Проблем не морамо тражити улазећи дубоко у прошлост. Скретање са свог пута Српске Атине и примере враћања у Петроварадински шанац можемо наћи само петнаестак година уназад. Народ брзо заборавља. Из тог разлога је можда најбоље, поређења ради, подсетити се како је то изгледало и куда је ишао Нови Сад, а са њим на челу и цела Војводина, пише НС уживо.
Војвођански патриотизам нарочити се огледао у одбацивању Срба из Крајине и Српске.
Тешко је било бити Србин у Новом Саду у то време. Исмевање традиције, вере, вређање српских симбола као и натурање наратива кривице били су свакодневица. Тадашњи људи на власти од Новог Сада и Војводине правили су нешто друго. Наратив је био ка тражењу судске, законодавне и извршне власти, војвођанске полиције и председника. Политички субјекти у граду и Покрајини су се делили на „војвођанске и србијанске“. Овај „војвођански патриотизам“ се нарочито огледао у одбацивању Срба из Крајине и Републике Српске, са облицима ксенофобије. Доносили су се симболи и заставе по узору на црногорске сепаратисте, то се углавном огледало у скрнављењу српске тробојке и неких старих симбола. Ситуација је доведена до апсурда током доношења Устава Србије 2006. године. Тада је, уместо расправе зашто је Србија и даље подељена на три дела, наратив ишао у правцу „дебљине и чврстине“ покрајинских граница.
Врхунац ксенофобије током пописа 2011. да се Срби изјашњавају као Војвођани
Ксенофобија војвођанских сепаратиста је свој врхунац имала пред и током пописа 2011. године када је осмишљена агресивна кампања да се Срби изјасне као Војвођани. Притисак је трајао дуго, са свих могућих страна и од свих облика медија. Постављани су билборди на којима је прављен отисак као потврда изјашњавања о војвођанском идентитету.
Мало је фалило да ствари оду предалеко, али онда се десио народ
После низа година неправде и трпљења, прорадили су у Србима љути паорски гени предака, она врела крв граничара/крајишника, те је народ дочекао да 2012. године сруши такав наратив и власт која га је донела. Тада су, поред дебакла на попису, дочекали и свој крај на изборима, народна воља је опет била јача од оне наметнуте. Иако се власт није променила на покрајинском нивоу (због, тада специфичног, начина избора), променила се на нивоу републике и на нивоу Новог Сада. Милош Вучевић долази на чело Града и постаје кључан човек у промени наратива који је до тада долазио из Градске куће. На тим крилима промена из 2012. године, променила се коначно и покрајинска власт 2016. године и са тиме је прекинут наратив скривеног (неретко и отвореног) пута у сецесионизам.
Ћирилица се вратила у институције, прекинута традиција да се народ који је побегао од рата назива дођошима
Нови Сад врло брзо поново постаје Српска Атина. То се сада јасно види на сваком кораку. Од подизања споменика војводи Танкосићу, Вожду Стратимировићу, све до подизања велелепног споменика краљу Петру Првом. Ћирилица се вратила у институције, у симболе и називе, све више је можемо виђати на улицама, као и традиционалне истинске симболе Војводине утврђене још давне 1848. године. Прекинут је наратив да пре 1945. године није било Војводине, и прославио се датум о коме се пре није смело ни причати – сто година присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији. Отворили су се тим поводом музеј и спомен парк, чиме је, надамо се, заувек стављена тачка на питање „чија је Војводина“ и шта је воља њених грађана. Наратив да се на Србе из Крајине и Републике Српске гледа као на странце, да се називају погрдно „дођошима“ је прекинута до те мере, да је данас млађе генерације практично не познају. Сваке године у околини Новог Сада или у самом граду обележава се погром Срба Крајишника у „Олуји“, обележавају се „Дани Српске у Србији“, а град издваја значајна средства за крајишка удружења која негују културу и традицију. Кроз невладин сектор на конкурсима се сада финансирају пројекти који имају и национални предзнак, што се нарочито видело током титуле Нови Сад – Европска престоница културе 2022. Можда је сјајан пример за то прослава Православне (Српске) Нове године, када је Нови Сад био препун извођача и културних манифестација. У прошлим временима претходна градска власт је на тај дан полицијом са трга растеривала младиће зато што певају и машу српским заставама. Да ли је лепше било гледати ономад локалног високог функционера како дели летке испред Патријаршије који позивају на независност Војводине и обавезно нападајући Српску православну цркву? Или је лепше било гледати реку народа недавно на улицама града приликом канонизације епископа Иринеја, догађаја на ком је наш тадашњи градоначелник Милош Вучевић добио орден Светог Саве испред Патријаршије.
Лоша времена нису нешто што је вредно памћења, али јесу нешто што служи као опомена. Можемо имати различита политичка мишљења, различита виђења ствари, али никада не смемо имати различите стране. Зато морамо чувати нашу страну, да никада више онакве снаге не превагну. Само тако ћемо сачувати наш Нови Сад, нашу Српску Атину коју толико волимо.