Зашто СССР никада није напао Југославију? Документ ЦИА открива: Нећете веровати одакле би кренула инвазија

Три године пре Брозове смрти, а само пет година након његовог бруталног обрачуна са Хрватским пролећем и либералним покретом у Србији, америчка ЦИА израдила је елаборирани документ, највишег степена тајности, под насловом "Потенцијали Варшавског пакта за инвазију Југославије".

Стручњаци ЦИА су, у преамбули тог топ-сецрет извештаја, проценили да би Совјетима било потребно око 50 дивизија за напад на СФРЈ и око две недеље убрзаних припрема. Главни удар ишао би преко територије Хрватске.

- Совјетски Савез већ дуго има своје интересе у СФРЈ и за очекивати је да би Совјети покушали да искористе нестабилну ситуацију у случају Титове смрти или његове трајне немогућности да обавља своју функцију.... - пишу аналитичари ЦИА у марту 1977. Документ СР 77-10027 написан је за највише политичке и војне званичнике у Белој кући и Пентагону.

Напомиње се корисницима да се извештај темељи на проценама раније употребе снага Варшавског пакта, топографије подручја предвиђених војних операција и копнених комуникација на истом подручју.

У разјашњавању политичког и војног контекста у којем је састављен овај амерички тајни извештај нужно је напоменути неколико битних ствари. Јосип Броз Тито је у време писања ове анализе ЦИА-е био при крају живота. Слаб и болестан, опадајућег утицаја на збивања у СФРЈ. Већи дио својих ингеренција пребацио је на Станета Доланца. А овај је у низу јавних иступа, као аутентични тумач Титове политике, наглашавао анимозитет према Совјетима. Поготово у склопу московског начела ограниченог суверенитета проглашеног за државе чланице Варшавског пакта, које је увео Леонид Иљич Брежњев, тадашњи шеф СССР-а. Девет година раније, 1968, због либералног устанка Совјети су тенковима прегазили Чехословачку. Прашко пролеће заустављено је војном интервенцијом у првом тесту теорије ограниченог суверенитета. Југословенско вођство такав сценарио никад није искључило.

- Не верујемо да би Совјети посегнули за војном интервенцијом као што је то био случај у Чехословачкој - мишљења су аналитичари ЦИА-е. "Постоји аналогија, али постоје и битне разлике које указују да Совјети неће напасти Тита и Југославију".

По њиховом мишљењу два су најважнија стратешка разлога против интервенције.

СССР не граничи са СФРЈ нити има превласт над њом. Друго, Југославија не лежи на стратешком правцу којим би Запад могао угрозити СССР. Штавише, војна интервенција великог интензитета изложила би Москву значајним ризицима.

Вучић честитао српској тенисерки Олги Даниловић

Југославија би, готово сигурно, пружила оружани отпор, а продужена борбена деловања отворила би могућност спољње интервенције на страни СФРЈ. Ипак, упозоравају Американци, то не значи да би Брежњев и СССР одустали од војне интервенције. Таква одлука би била без преседана и захтевала би најмање 50 дивизија из држава источног блока уз мобилизацију 500.000 људи", стоји у споменутом документу. "Ако СССР одлучи да нападне, вероватно би брзо освојио равнице на северу СФРЈ, али не би успео да окупира целу територију у кратком раздобљу. Ситуација би убрзо прерасла у герилски рат, сличан оном које се збивао у Другом светском рату уз све политичке, војне и економске ризике за Москву. Уз могућност интервенције Запада." Напад на Тита и Југославију започео би напредовањем шест до осам оперативних армија Варшавског пакта, тврде амерички обавештајци. То је састав од 20 до 30 дивизија с пратећим јединицама и између 4.000 и 7.000 тенкова. Број војника који би у првом таласу кренули на Југославију достигао би 400.000. Углавном из војних округа Кијева, Одесе, Карпата. Ваздушно-десантне јединица стигле би из војног дистрикта Одеса и делом из других падобранских дивизија размештених у дубини teritorije SSSR.

Совјетски војни планери, откривају Американци, не би тражили попуњавање јединица потребних за окупацију СФРЈ из средишње Европе. Тиме би ослабили одбрану главног фронта према НАТО савезу. Од источноевропских армија, Бугари (три до четири дивизије) би били најважнији партнери због познатих сукоба око територија са СФРЈ и дубоких етничких тензија. Мађари (три до четири дивизије), према проценама ЦИА-е, не би били превише одушевљени и вероватно би само пружали логистичку подршку. Румуни не би ни то. Штавише, ЦИА тврди да би Москва разместила војску уз границу осигуравајући њихову неутралност. Тактичке ваздушне снаге Варшавског пакта у операцијама у ваздушном простору СФРЈ, углавном из мађарских и бугарских база, бројиле би око 500 различитих типова летелица. Њима би се, по потреби, додала и елитна бомбардерска авијација из база у СССР-у. Тиме би, готово сигурно, била осигурана ваздушна премоћ снага Варшавског пакта над ратним ваздухопловством СФРЈ", процењују амерички експерти. У Јадранско море, судећи према ЦИА-и, упловила би ојачана Средоземна флота: најмање тридесетак ратних бродова, око 25 подморница и још осам десантних бродова. Американци су били уверени, према размештају снага Варшавског пакта, да инвазија на Југославију није могућа у сасвим кратком року. "Само једна дивизија совјетске армије, она у Мађарској, стационирана је у радијусу од 100 километара од границе СФРЈ.

Москва нема својих дивизија у Румунији и Бугарској и већину инвазијских снага би требало помаћи барем 1.000 километара да се дође до граница СФРЈ." То би значило следеће: јужна група совјетских армија из Мађарске могла би да заузме полазне положаје у раздобљу од три дана. Румунским и бугарским дивизијама требало би између једног и три дана дуже. Дакле, 10 до 20 дана. Прави проблем настаје код транспорта делова инвазијских трупа из Војног округа Одеса. Они би морали користити путне комуникације преко Бугарске и источне Румуније, које им нису увек доступне због посебног државног уговора између Москве и владе у Букурешту. "Совјети би због тога могли јединице да превозе морским путем. Тад ће им требати две недеље за попуну четири дивизије с људством, транспорт до погодних лука, укрцавање на бродове, навигацију преко Црног мора и коначно искрцавање у Бугарској". Најважнији и најсигурнији индикатор да Совјети спремају да ударе на бившу Југославију и с коликим бројем војника, по мишљењу Вашингтона, биле би такве активности. Но нема гаранције да би то значило да су Совјети одлучили да покрену инвазију или тек показују снагу како би притиснули југословенску владу да постигну политичко решење. Такво стање би могло трајати месецима и довести СФРЈ у тежак положај. "Успешан отпор совјетској инвазији укључује моблизацију југословенске територијалне одбране.

С економског и психолошког становишта потпуну мобилизацију јединица војске и територијалне обране, што укључује шестину укупног становништва СФРЈ, тешко би било одржавати током дужег раздобља. Наоружавање цивила могло би повећати ризике грађанског рата различитих етничких група." ЦИА тврди да би, упркос свему, Варшавски пакт имао могућност изненађења с обзиром на време, место и начин напада на Југославију. Совјетска војска, према овој анализи инвазије на СФРЈ, покушала би да постигне следеће циљеве у првим сатима напада. Брзи упад преко границе, одсецање војних јединица ЈНА које би се супротставиле нападу, избијање на западне границе СФРЈ како би се осигурали од могућег упада НАТО-а, заузимање кључних политичких, административних, економских центара и најважнијих комуникацијских центара и путних раскрсница. Преко територије тадашње Социјалистичке Републике Хрватске, а из правца Мађарске, развили би се главни правци напада јединица Варшавског пакта. То је најпогоднији терен за масовни напад оклопно-механизованих јединица и пешадије. Путна мрежа добро је развијена и може се користити кроз целу годину, а изван путева саобраћај је могућ од средине априла до друге половице новембра. Нападни правац из Бугарске није тако погодан због специфичног терена.

Драматично упозорење: Албанци спроводе тихо етничко чишћење у Србији

Аналитичари ЦИА-е обрадили су и могућност изненадног напада совјетске војске и сателитских снага Варшавског пакта на Југославију с територије неутралне Аустрије. "Такав смер пружио би тек ограничену стратешку предност уз велики политички ризик ширег сукоба због упада у Аустрију", написано је у документу. У првом таласу совјетска војска и њихови сателити концентрисали би се на заузимање великих градова: Загреба и Београда. Други део удара кренуо би из Бугарске, отвореним коридорима, према Нишу и Скопљу. ЦИА каже да не би требало очекивати исто тако снажан напад на југу (лакше је бранити обалу) и средишњем планинском делу државе. Совјетска морнарица концентрисала би се на заштиту стратешких положаја у Отрантском пролазу од уласка НАТО бродова и евентуалне војне интервенције с италијанске обале. Занимљиво, ЦИА је предвидела деловање просовјетске пете колоне у СФРЈ. Она би се укључила у диверзантске и субверзивне операције у позадини, где би јединице Варшавског пакта покушале да изведу велике падобранске десанте на кључне југословенске цивилне и војне аеродроме (поготово Загреб и Београд), који ће им послужити као средишта логистичке подршке и допрему материјала. У исто вријеме совјетска авијација извела би масовна електроничка дејства како би парализовала југословенске радаре, противавионске системе и урушила заповедни ланац.

Створили би се и услови за успостављање ваздушне супериорности и једноставније заштите десантних авиона са падобранцима који би сигурније летели у дубину југословенске територије. Американци тврде да би Совјети, ако рачунају на успех инвазије, морали да осигурају брзо спајање падобранских јединица са механизованим и оклопним дивизијама које напредују из смера мађарске и бугарске границе. Амерички обавештајни аналитичари нису сигурни да би, након релативно успешног првог удара, снаге Варшавског пакта успеле тако једноставно да консолидују своје позиције. "Више од 80 одсто територије СФРЈ није погодно за деловање масовних оклопно-механизованих јединица и велике падобранске десанте, односно конвенционални рат." Нагласак је стављен на брда јер усеци и неприступачан терен ограничавају мобилност возила на мали број лоше одржаваних путева. Путне комуникације имају лошу подлогу, оштре кривине, опасне косине и уске мостове и тражиле би стално одржавање да би остале отворене за саобраћај војних возила. Такав терен, у исто време, отежава приступ хеликоптера за превоз војске и материјала. Укратко, савршена ситуација за герилски рат. "Колико је нама познато, војни стратези и планери у Москви нису детаљно разрадили проблеме вођења војних операција на таквом терену и урбаним подручјима.

Надаље, готово смо сигурни да би совјетска инвазија довела до озбиљног цивилног отпора, пуно снажнијег него у време интервенција у Мађарској 1958. и Чехословачкој 1968., што је озбиљна препрека и проблем за консолидовање стања у Југославији", закључује ЦИА упоређујући инвазију с нападом Вермахта на Краљевину Југославију. "Користили су исте правце главног напада, у недељу дана заузели су Загреб и Београд, напредовали важним комуникацијским коридорима у дубину територије и уз обалу и присилили тадашњу краљевску војску на капитулацију", описују почетак Другог светског рата на Балкану. Поступно су герилска деловања расла у опсегу и снази. Окупационе снаге држале су под контролом низинска подручја на северу земље с добрим комуникационим правцима. У брдовитој унутрашњости Немци су се концентрисали на одбрану индустријских средишта, виталних комуникација, а у великом остатаку државе контрола је била у рукама побуњеника. "На врхунцу окупације Силе осовине одвојиле су између 30 и 35 дивизија уз значајне полицијске снаге како би ситуацију у Југославији држале под контролом", констатују амерички обавештајци. У политичком контексту спомињу се још неки ризици: Москва би ударом на СФРЈ створила велику кризу у односима с тзв. Покретом несврстаних и веројатно би се створио велики антисовјетски блок заједно са Западом. "Влада СФРЈ, без сумње, држи како су набројени фактори довољни да Совјети не покрену инвазију. Москва, пак, могла би узети у обзир све бенефите војне интервенције на СФРЈ (или ризике којима се излажу ако одустану од напада) да би оправдали могућу штету и губитке током саме војне операције.

Ако донесу одлуку о почетку инвазије, Москва има могућност извести напад с великом војном силом. За припрему инвазије снагама Варшавског пакта би било потребно најмање две недеље.", битан је закључак из документа. Јачина отпора против Совјета зависила би и од ратним залиха у СФРЈ и могућности коришћења других ресурса, попут хране и лекова у условима герилског ратовања. Американци немају прецизне податке о томе, али истичу да се не може очекивати дуготрајна кампања герилског ратовања. "Осим ако СФРЈ осигура значајне ресурсе изван граница државе", а њих би Совјети јако тешко могли потпуно затворити због врло дуге морске и планинске границе са Италијом, Аустријом и Грчком. Не постоји трунка сумње да би интервенција Источног блока у бившој Југославији довела до потпуног рушења постојећег односа снага у Европи. Тешко је рећи да ли би НАТО интервенисао и директно бранио Југославију. Брежњев и Џими Картер, тадашњи председник САД-а, нису желели да ширеи сукоб и ризикују нуклеарни глобални рат. Југославија је преживела, баш као СССР, још 15-ак година и распала се. На нешто насилнији начин него СССР.