Затворска тортура над хашким осуђеницима: Србе код доктора воде у КАВЕЗУ, а ни ту није крај ПОНИЖАВАЊУ

Међународни комитет Црвеног крста писао је председнику Механизма у Хагу Теодору Мерону о изузетно тешким условима у којима хашки осуђеници Милан Мартић, Драгомир Милошевић и Милан Лукић у Естонији издржавају казне.

Од Мерона је затражено да одговори на питања у вези са основним људским правима српских осуђеника и да предузме одговарајуће мере за побољшање услова у којима издржавају казне. После овог упозорења Црвеног крста, чији су се представници током недавног боравка и лично уверили какво катастрофално стање влада у естонском затвору у Тартуу, судија Мерон је упутио допис властима у Талину. Од њих је затражио одговоре на више од десет питања.

Међутим, иако су протеклих година и браниоци Мартића, Милошевића и Лукића, али и српско Министарство правде указивали на нехуман третман, неспровођење поступка ресоцијализације и сурове услове далеко испод европских затворских стандарда, председник Механизма Мерон је одбијао молбе српских осуђеника да их пребаци у другу државу на издржавање казне. Образложење је било да наведене притужбе нису довољан разлог.

Кључни проблем српским затвореницима је језик, а тиме и неадекватно лечење. Естонским лекарима не могу да објасне шта их боли, нити их разумеју када им ови дају неку терапију. Тамо немају преводиоца, а један евентуално сврати на свака три месеца. Када их воде на специјалистичке прегледе превозе их у кавезу, а док их лекари прегледају везане су им и руке и ноге. Немају могућност да раде у затвору, а обавезни су да плаћају струју, храну, средства за хигијену...

Не могу ни да читају књиге на српском, јер у затвору није дозвољен пријем пакета. Укинут им је и сателитски програм на српском језику. Мартић је чак био неко време у самици, јер није обрисао ходник због упале нерва у руци, а није могао да им то објасни. Милану Лукићу је и дан и ноћ било упаљено светло у ћелији, што му је потпуно пореметило спавање.

Мартићев бранилац Предраг Милованчевић, каже нам да су се више пута суду у Хагу жалили на неодговарајуће услове у Естонији:

- Мерон тада пише Естонцима и изрази забринутост, а они кажу да је све у складу с њиховим законима. Кажу, Мартић не зна ни естонски, ни руски језик, а немају преводиоца. Па како га онда лече, кад не разумеју шта га боли? Пре него што је послат у Естонију обавестили смо суд о свему, али они су га ипак послали тамо знајући какви су услови. Лишен је потпуно могућности ресоцијализације. Забранили су му и пушење, месецима није могао да поправи зуб, а о другим здравственим проблемима да и не говорим с обзиром на то да је на инсулину.

Мартићев бранилац додаје да је велики проблем осуђеницима и удаљеност Тартуа:

- То је град на руској граници. Како породице да их посете? Ако дођу једном годишње до голе коже их претресају и онда их закључају са њима у ћелију, не могу три дана да изађу из затвора.