ЗБОГ ОВЕ ВЕСТИ ИЗ МОСКВЕ МИЛОШЕВИЋ ЈЕ ШЕНЛУЧИО ИЗ ПИШТОЉА: Вест му саопштио Јовица Станишић

Какво је стање било довољно казује податак да је због незапамћене инфлације штампана и новчаница од 500 милијарди динара.

Мада су, званично, санкције биле само економске, оне су били и политичке. Земља се налазила у великој изолацији. Најмоћнији човек у Југославији, председник Србије Слободан Милошевић је узалуд покушавао да себи обезбеди међународне контакте који би показали да Србија није сама.  Међутим, све се завршавало на контактима са страним државницима на међународним конференцијама које су сазиване да би се зауставио рат у бившој СФРЈ.  Или да би се распламсао. Зависно од тога какви су били чији интереси.

Једна од адреса од које је очекивао помоћ била је Русија. Због тога је у Моску послао Јовицу Станишића, шефа државне безбедности Србије. Са задатком да покуша да обезбеди да Борис Јељцин позове Милошевића у званичну посету. Станишић је за посредника изабран зато што је имао добру сарадњу са Јевгенијом Примаковом, шефом руске спољне обавештајне службе.

Како се и очекивало, био је лепо примљен, што му је олакшало да свом домаћину предложи да му обезбеди разговор са Јељцином. После неколико дана Примаков је убедио првог човека Русије да прими Станишића.

На почетку разговора Јељцин је рекао да не воли људе из тајних служби и да не практикује да прима њихове шефове. У овом случају је учинио изузетак. Из неколико разлога. Најважнији је тај што он много уважава Јевгенија Примакова, који је  инсистирао да дође до овог сусрета. Објашњавајући да је Станишић добар професионалац и да обавештајне службе две земље добро срађују.

Онда је реч узео Станишић. Највише је говорио о међународној изолацији Југославије  и самог Слободана Милошевића, што додатно отежава ионако компликован положај званичног Београда. И отежава проналажење мирног решења за рат у БиХ и Хрватској.  Чињеница да Милошевић скоро да и нема контакте са председницима држава или влада земаља које имају тежину у међународној заједници слаби његову и преговарачку позицију Београда. И охрабрује друге учеснике у рату и Запад да Србију, Пале и Книн, условљавају неприхватљивим захтевима. 

Због тога би било добро да Русија помогне да се та изолација прекине. А најбоља помоћ би била да председник Русије позове председника Србије у званичну посету. Станишић је очигледно био убедљив јер је Јељцин пристао да позове Милошевића. Уговарање детаља посете препустио је првим људима руске и српске обавештајне службе. По повратку у Београд Станишић се право са аеродрома запутио на Дедиње, да поднесе извештај.

Нервозног Милошевића је занимало само једно: да ли ће га Јељцин позвати а аналитични Станишић је намерно одуговлачио и ишао по реду. Када је, напокон, чуо вест да ће путовати у Москву, председник Србије је скочио са места на којем је седео, узео пиштољ, журно изашао из куће и почео да пуца.

Када је пред помало шокираним припадницима обезбеђења испуцао цео шаржер Милошевић је тражио још муниције. Како нико од присутних овом догађају није имао муницију која је одговарала калибру његовог пиштоља, председник Србије је затражио од Станишића да му је донесу како знају и умеју. Овај је од позвао своје сараднике из службе и наредио да одмах донесу неколико кутија муниције.

До посете је дошло тек у августу 1995. године, само неколико дана након што су Хрватска и Туђман, уз помоћ НАТО и УН, заузели Книн, окупирали Републику Српску Крајину, убили око 2.000 и протерали више од 250.000  крајишких Срба.

Главна Милошевићева молба у разговорима са Јељцином била је да Русија укине санкције СР Југославији. Сведоци који су присуствовали разговорима тврде да је председник Србије био врло убедљив, да је његов домаћин говорио да је у праву, да је више пута био на граници да обећа укидање санкција, али да би се сваки пут  у разговор умешао министар иностраних послова Андреј Козирјев и убедио Јељцина да то не сме да уради, јер би то много наљутило Вашингтон и друге западне престонице.