Животна исповест генерала Лазаревића: Како је изгледао његов одлазак у Хаг и ко су "добошари" који га нападају?

Владимир Лазаревић, пензионисани генерал-пуковник и некадашњи ратни командант Приштинског корпуса Војске Југославије, у великој животној исповести открива како је изгледало његово дружење са генералом Небојшом Павковићем, Слободаном Милошевићем, као и шта мисли о Хашком трибуналу, ко су 'добошари" који га нападају и каква ће бити пресуда Ратку Младићу.

Преносимо вам део интервјуа:

Како је изгледао ваш одлазак у Хаг?

- Било је то 3. фебруара 2005. Много тешко време за Србију. Добровољно сам отишао у Хаг и без примљене оптужнице, што је реткост. Питао сам тада Војислава Коштуницу: "Шта Србија добија тиме ако се ја предам?" Објаснио ми је да ће то релаксирати улогу Србије у преговорима са ЕУ и у вези са питањем КиМ. Одговорио сам му: "Ево моје главе на пању ако ће Србији бити лакше."

Да ли сте имали сукоб са председницима тј. са Милошевићем и Коштуницом?

- Као генерал, на сву срећу нисам имао неке посебне контакте с политичарима. Извршавао сам своје задатке, а када сам видео да нешто није у реду, ишао сам дотле да кажем: "Ја нећу више бити генерал". То сам рекао 2002. године Војиславу Коштуници: "Ви нађите другог команданта, а ја да учествујем у разбијању војске нећу. На мене не рачунајте."

Како сте се осећали када сте стигли у Шевенинген?

- Дошао сам у Хаг авионом Владе у пратњи министара Стојковића и Лончара. Осећај је био језив, тај период сам назвао „пут на хашко распеће". У том моменту, све ми је прошло кроз главу, од 1998. године до тада. Сваки детаљ ми је као на траци пролазио кроз главу. Био сам свестан да долазим у окове и у непријатељске руке.

Да ли су могли да нам помогну?! Путин открио зашто Русија није могла да спречи НАТО бомбардовање некадашње Југославије

Пре вашег пута у Хаг, ишли сте код почившег патријарха српског Павла?

- Јесам, на његов захтев видео сам се с њим. Он ми је тада поручио да ће се молити за мене и да се жив вратим са тог распећа. Дао ми је благослов и поклонио икону, коју и данас чувам. Памтим његове речи: „Генерале, све ће проћи, остају само душа, образ и добра дела."

С ким сте се највише дружили у Хагу?

- Трудио сам се се да што више радим на припреми своје одбране и сам себи сам одузео већину слободног времена. Ипак, највише сам се дружио са председником Милошевићем, ту је био и Милан Милутиновић, генерали Ојданић и Павковић, Никола Шаиновић, Јовица Станишић, Шљиванчанин, Шешељ... Углавном сам се дружио са нашима.

Да ли мислите да су Милошевића убили?

- О томе какав је однос био према Милошевићу не могу да говорим, јер то заиста не знам. Оно што могу да кажем, са аспекта лечења у Хагу, а из мог искуства - у Шевенингену су чинили кардиналне грешке. Заиста су нам лекари у Хагу кршили основна људска права.

Трибунал се за Светог Николу гаси?

- Камо среће да тај, како га зову, суд уопште није угледао светлост дана. Не верујем да се ико од оних који су стварали то правно чудо и монструма може похвалити да су постигли циљ, а то је, како су навели приликом оснивања - помирење. Хвала богу да одлази у историју и Хаг треба што пре заборавити.

Да ли се баш тако лако може заборавити?

- Наравно да је тешко заборавити све шта се тамо дешавало. Нарочито нама који смо прошли ту голготу или породицама чији су чланови тамо убијени.

Замерате ли себи нешто након толико година?

- Држао сам се увек максиме да је права правда истина. Немам себи шта да замерим. То сазнање ме је и одржало у животу. Био сам официр, генерал, бранио сам земљу.

Стављали су вам на терет протеривање Албанаца?

- Та прича са егзодусом Албанаца је толико смешна. Ако је то тачно и то ми приписују као грех, зашто ми као команданту Приштинског корпуса нису приписали и кривицу за протеривање 150.000 Срба са Косова? Више је Срба напустило КиМ него Албанаца, али о томе се не говори.