ОПОЗИЦИЈА У ПОТРАЗИ ЗА ТРОЈАНСКИМ КОЊЕМ: Фале јој само два добра кандидата и 1.000.000 гласова

Можете ли ви нама рећи ко ће бити председнички кандидат опозиције?

-Не знам, нисмо се још договорили. 

Шта мислите, да ли би Ви могли да победите Вучића?

-Не бих.

А да ли може да га победи неко други од вас пет лидера опозиције? 

-Не може.

Да ли ће опозиција у јануару учествовати на референдуму о промени Устава?

-Не знам, треба да се договоримо.

Како ћете позвати народ да гласа на референдуму?

-Не знам, треба да се договоримо.

Ко ће вам бити кандидат за градоначелника у Београду?

-Не знам, нисмо се још договорили.

Кад ћете почети предизборну кампању?

-Не знам, нисмо се још договорили.

Ово је суштина разговора на телевизији Прва између водитељке и Павла Грбовића, председника Покрета слободних грађана, једног од коловођа досовске опозиције.

Узалуд се упорна водитељка трудила и изнова покушавала. Пре би Марко Краљевић исцедио суву дреновину, него што би она добила одговор на неко од најважнијих предизборних питања.

Испаде да људи не знају ништа. А до избора је остало само три месеца. Знају само да хоће да сруше Вучића и да узму власт у Србији. Како и с ким немају појма.

И ја бих да будем најмлађи посланик у Скупштини Србије. Потребно је само да се донесе закон о томе да се за парламент не могу кандидовати старији од педесет година и ствар је решена. Добро ја имам мало више од педесет, али нећемо сад о ситницама.

Е таман какве су моје шансе да постанем најмлађи посланик, такве су и шансе овако шунтаве опозиције, која ништа не зна и ни о чему не може да се договори, да победи Вучића и СНС.

Ово што они раде, како се припремају за изборе, а посебно како се међусобно водају и договарају, састају и растају, заиста изгледа као спрдање са народом. Као да се окупила каква балавурдија, а не озбиљни људи који би да воде државу.

Кад хоћеш да на изборима освојиш власт у једној држави, а посебно кад треба да се бориш против играча какав је Вучић, који је пустио дубоко корење, онда нема не знам и трла баба лан. Као што каже она реклама, или јеси или ниси лав. Ако ниси, батали политику. Иди узгајај парадајз. Не гоји се прасе уочи Божића. А још мање се без младожење иде по девојку.

Како неко, осим ако заиста није мало ударен мокром чарапом или ако не мисли да су бирачи овце, може да очекује да народ гласа за њега, а да три месеца пре избора за које се спрема дуже од годину и по дана нема појма кад ће му почети кампања, ко ће му бити кандидати, да ли ће учествовати на референдуму, како ће гласати... И приде још, јавно призна да нико из те чете мале и одабране не сме на мегдан Вучићу. 

Нико осим новинара Срђана Шкора, који је најавио да ће се кандидовати да нам буде следећи председник и изјавио да истраживања јавног мнења показују да има шансе да победи. На страну то што он против Вучића има мање шансе него Млади радник из Пожаревца против Пари сен Жермена, али само дан након што је најавио своју кандидатуру постао је мета напада. Не власти, што би некако било нормално, већ опозиције и њених портала. 

Још горе је прошао Здравко Понош. Део опозиције је најавио да би потпредседник Народне странке могао да буде кандидат за председника републике. Понош је у начелу пристао, али је Вук Јеремић, његов страначки шеф, на тај предлог скочио као опарен и рекао да његова кандидатура не долази у обзир. Кад ја не смем на мегдан Вучићу, не можеш ни ти. Таман посла да ми мој потпредседник буде председник. Ова унутарстраначка смејурија се завршила тако што је Понош поднео оставку на све функције у странци.

За разлику од Шкора и Поноша, Борис Тадић не сме ни да се огласи. Он би волео да поново буде председник, али Јеремић и Ђилас, његови бивши ученици и најближи сарадници, којима је омогућио да стекну то што су стекли, а нису стекли мало, неће ни да чују. Па ти сад буди паметан и рашчивијај тај досовски куплерај. Ко је стварно с ким, ко је против кога и због чега.

Драган Ђилас од кандидатуре бежи као ђаво од крста. Паметан човек, неће да трчи трку коју не може да добије. Он би, каже, само министарско место. Сматра да би му најбоље било неко које се бави финансијама. И Мариника Тепић  би да буде министар. Иако је најпаметнија, најспособнија и најлепша, иако је "цела Србија подржава", ни она неће да буде кандидат за председника. 

О кандидовању бораније као што су председник Демократске странке Лутовац, Борко Стефановић или Јанко Веселиновић неозбиљно је и мислити. Њихова кандидатура би изгледала као неукусна шала.

Обрни, окрени, уколико жели да остане на терену демократске борбе и мењања власти на изборима, опозицији теоретски остаје само да тражи неког другог Коштуницу, неког новог тројанског коња. С тим што би у пакету морала да нађе и нове бираче. Јер након искуства са килавим Коштуницом, који је мирно посматрао како Ђинђићеви и његови јалијаши прво пале и пљачкају зграду државног парламента, а одмах потом и како разваљују државу, отимају се о најуспешнија српска предузећа, а стотине хиљада радника са њихових радних места избацују на улицу, нова изборна подвала са тројанским коњем је без реалних изгледа.

Један мој пријатељ, председник локалног одбора ДС, пола у шали, пола у збиљи каже: имамо све да победимо Вучића. Фали нам само добар кандидат за председника државе, добар кандидат за градоначелника Београда и још једно милион гласова.

Лидери опозиције су тога свакако свесни. Зато није чудо што, користећи питање референдума и промене Устава, а још више Рио Тинто и еколошке теме, покушавају да побуне Србију и створе критичну масу побуњених грађана довољну да направи репризу 5. октобра. 

Међутим, као што неће новог Коштуницу, већина грађана у Србији није расположена да се упушта у нову авантуру дестабилизације државе. Којој, реално, добро иде.

Озбиљна истраживања показују да су чак и међу грађанима који су против Вучића у већини они који сматрају да власт у Србији треба да се бира на изборима, а не на улици.