Предводници листе "Србија против насиља" углас светским моћницима певају о геноциду у Сребреници! БАКШИШ ЗА ШАКУ ВЛАСТИ!

У основи, то је ствар кућног васпитања. У раним годинама или научиш да по комшилуку не причаш да се мама и тата свађају или, кад порастеш, завршиш на изборној листи код Драгана Ђиласа, пише Курир...

А ићи около и лагати на штету своје породице, или отаџбине... то се зове подлост. 

Мислимо, наравно, на чињеницу да Радомир Лазовић, Драган Ђилас, Мариника Тепић, Зоран Лутовац, Небојша Зеленовић... као папагаји понављају да је Србија починила геноцид у Сребреници, пише Курир.

Две су чињенице, кад је реч о овој теми, неспорне.

Међународни суд правде 2007. године пресудио је да је злочин у Сребреници из јула 1995. године геноцид.

Исти тај суд, истом пресудом, установио је и да Србија није крива за то.

Курир цитира вест Слободне Европе:

- Образлажући пресуду, председница Међународног суда правде Розалин Хигинс изјавила је да Србија није починила геноцид кроз своје органе или особе чија дела би укључивала одговорност државе према међународном праву. Хигинсова је изјавила да је Суд утврдио да је геноцид почињен на подручју Сребренице 1995. године, али да масакр није учињен према упутствима или под контролом Србије.

ХОРСКО УЛИЗИВАЊЕ

Зашто наши политичари тврде супротно, Курир каже да је ствар јасна: улизују се!

Одређени кругови у Европи који су, на крају крајева, и изазвали распад Југославије и раде на одвајању Косова и Метохије од Србије годинама негују наратив о злочиначкој природи Срба и Србије. Разлози су им прагматични: чини им се да ће са Србијом, на чија је леђа натоварен воденични камен кривице за злочине, лакше изаћи на крај!

Њихови помагачи "изнутра", политичари у Србији, зато им у свакој прилици танким гласом, кривећи вратове и поцупкујући, певају песму милу њиховим ушима, надајући се бакшишу у виду довођења на власт.

Отуда и иначе неуобичајена пракса на Балкану да се гостује на телевизијама и форумима у суседним земљама и понавља иста мантра: Србија је крива за злочине! Рачунају да ће глас о њиховој кооперативности около-наоколо ипак доћи тамо где треба.

Да ли сте икада на некој нашој телевизији видели и чули политичара из Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине... да критикује политику своје владе? Нисте!

Али зато српски политичари редовно гостују у Љубљани, Загребу, Сарајеву... и кукају како им је тешко у опозицији. Магарац зна да га не зову у сватове да једе и пије, него да носи воду... А они мисле да је тамошња публика истински заинтересована за демократске процесе у Србији.

БЕЗ ПРИНЦИПА И УБЕЂЕЊА

А управо се на Сребреници разоткривају сав јад и сва беда српске опозиције.

Без чврстих принципа и убеђења, без конзистентног политичког програма и без икакве реалне представе о томе како би Србија требало да изгледа под њиховим вођством, они играју на карту Сребренице јер им се чини да је то најсигурнија карта. Све остало, чини им се, за њих је минско поље, трула даска кроз коју ће пропасти. Због тога се не одређују према Косову, Русији и ЕУ, правима радника, положају припадника ЛГБТ заједнице... И отуда толико непринципијелности у удруживању пред изборе.

- Како могу заједно да наступају и они који су за Русију и они што се залажу за улазак у НАТО? - чуде се грађани.

Могу, јер нико од њих ни о Русији ни о НАТО, нити о било чему другом нема став. Зато празних руку излазе пред бираче, пише Курир. 

И у страху од њихове казне због тога, певају ситно калуђерски светским моћницима песме које ови желе да чују.