ЗАВЕТ И ЧАСТ ЂИЛАСОВЕ УЗДАНИЦЕ Обрадовић ТЕТОВИРАО ПУТИНА, сад тражи санкције Русији! Саветовао Поповића, поред премијерке СИЈА!

Истинитост ове персијске мудрости безброј пута је потврђена. Ево Милице Заветнице: године труда на грађењу имиџа национално свесне и национално забринуте особе, па се договорила с Мариником Тепић да се удруже у техничкој влади ако победе на изборима, и све оде у парампарчад – и завет и част.

Или размотримо случај политичког самоубиства Владимира Обрадовића, Ђиласовог кандидата за градоначелника Београда…

Човек је мирно текао универзитетску каријеру, стекао звање проф-мр-др у нечему што се зове „управљање с посебним фокусом на пројекте и јавни сектор“ (цитат из Времена, 2. новембар 2023) и то лепо уновчио радом на катедрама два-три факултета. Није лекар да му пацијент умре ако нешто зезне, његова је наука таква да се грешке увек могу покрити новом теоријом, а плаћају их порески обвезници. Дакле, милина једна, могао је до пензије тако. Али није му се дало!

Има у човеку, каже Иво Андрић, нека сила што га неодољивом снагом вуче у понор, и он јој се узалуд опире.

Неко, објашњава писац, не уме да савлада жудњу пути, други, опет, подлегне коцкарској страсти („срља за приказом среће не примећујући да она лебди над празнином“), а неки – и то је Обрадовићев случај – пропадну због политике.

Невесели јунак ове наше приче ушао је у политику некако после 5. октобра.

Њему у прилог иде то што није једини међу младим људима који је тих година Коштуничино пословично ћутање тумачио као мудрост. Учланио се у ДСС, с ватреном жељом да брани српску част и српско срце – Косово, и вечно пријатељство с матушком Русијом. Чак је био и кандидат за општинског одборника 2004. године у Раковици, и то 46. на листи. Док је Милка Цанић, легенда "Слагалице", била 61, пише Курир. 

Разлика између коцке и политике је у томе што коцкар брже пропадне. Политичар, ако се не залеће много, годинама и деценијама може да гура напред а да му ништа не буде…

КАД ЈЕ ПИНКИ ВИДЕО ТИТА

Тако се Обрадовић, инжењер менаџмента, споро успињао лествицама државног апарата, миц по миц, осмех по осмех где треба, па је постао саветник Ненада Поповића, министра без портфеља у влади Ане Бранбић.

Поповић, предузетник чији су главни послови у Русији, у Обрадовићу је препознао искреног поштоваоца лика и дела Владимира Путина, а Обрадовић му је узвратио самопрегорним радом и саветовањем како да везе између Србије и Русије буду боље.

На сајту Владе Србије из тог доба стоји фотографија начињена приликом Путинове посете Београду: на Сајму иновација Ана Брнабић седи у прототипу новог возила, а око ње су усхићене званице са специјалним пропусницама. Иза Поповића, као што му и формацијско место налаже, стоји Владимир Обрадовић, најусхићенији!

Има нешто у Обрадовићевој појави што разоружава: на његовом лицу увек се види кад је срећан, пише Курир. Тако на једној другој фотографији с премијерком Аном Брнабић он човек просто зрачи! Тако је ваљда изгледао Пинки кад је видео Тита!

А онда…

У старој Грчкој хибрис је био поступак човека којим је на себе навлачио казну богова. Разлог пропасти.

Обрадовићев хибрис је била брзина – пожелео је место градоначелника Београда, и то брзо. Заправо, идеја није била његова, то му је предложио Ђилас, а он је прихватио. Било је као у песми: џаба било коња враних, и титуле проф-мр-др у науци коју нико не разуме, кад нико није чуо за њега… А можда га и онај пораз у Раковици давне 2004. још тишти, тек пристао је. Ухватио се на то бућкало, рекли би београдски мангупи.

БРИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ

Разлог што је Драган Ђилас изабрао баш њега губи се у беспућима српске збиље, али то је друга прича. Тек, по његовом налогу у Шолаковим медијима из Обрадовићеве биографије избрисано је чланство у ДСС, саветовање Ненада Поповића, рад у Влади... Све! Њихов кандидат за градоначелника Београда представљен је као "нестраначки интелектуалац"!!! Сам Обрадовић је прекинуо са старим животом и пријатељима из странке и Владе, и постао горљиви опозиционар, пише Курир.

У интервјуу за Време одговорио је на питање зашто је ушао у политику: "Нисам више могао да седим и гледам како Србија незаустављивом брзином иде низбрдо. Ка амбису."

Али Србија није Русија (упркос његовом вишегодишњем саветничком труду да то постане), Београд је мали, није то као кад у Москви не знају шта се дешава у Новосибирску. На сваком кораку су људи који знају шта је Обрадовић до јуче радио и шта је говорио. Чуде се, питају...

Обрадовић је одлучио да се брани симулирањем душевне заосталости. На свако питање - ћути! Зна он да није мајка Мују карала што се коцкао, него што се вадио...

- Угануо си чланак кад си журио низ степенице да стигнеш на сликање с Брнабићевом...

Он трепће и ћути.

- Како не знаш ко је то Ненад Поповић?

Треп-треп...

- Тражиш санкције Русији а тетовирао си Путина на рамену!

Спремно раскопчава кошуљу и показује раме:

- Нисам!

- А тај ожиљак од ласера?

- Пао сам на пеглу...

Срећни вам избори, Београђани!