Бака Ката, једина Српкиња преостала у Петричу, коју су тукли и пљачкали има МОЋНУ ПОРУКУ за све Србе: "Све док дишем..."
"Све док дишем, док се на мојој кући врата отварају и из ње се чује мој глас, нико не може рећи да нема Срба у селу Петрич, познатијем по згаришту до темеља порушене цркве Свете Тројице, коју су почетком деведесетих година прошлог века, уз помоћ мештана, саградила браћа Карић". Речи су Кате Петанић, једине Српкиње преостале у селу Петрич код Клине.
Дише ова osamdesettrogodišnja Српкиња и разборито, како воли да каже, при пуној свести, као да је у двадесетим годинама живота. Присећа се периода када је из Градишке у Хрватској, удајом за Александра Грујића, дошла да живи у "најлепше место на свету" - тада српско село Доњи Петрич, удаљено десетак километара од Клине, уз пут према Пећи.
"Били смо, као и осталих десетак српских фамилија, нас око 200, домаћини. Није било породице из које све одрасле особе нису биле запослене у неком предузећу. Кад се на плате додају приходи са плодних метохијских њива и сточарства..." - изговара и застаје Ката, па наставља да су Метохија и њен Петрич изродили на стотине интелектуалаца, данас познатих бизнисмена, доктора и стручњака из свих области.
Иако су српске породице попут Грујића, Радуловића, Јанковића, Богосављевића... биле угледне и склапале бракове и са католичким, па и муслиманским породицама, од "пријатељских и родбинских веза" није било користи у јуну месецу 1999. године.
"Завршило се бомбардовање, а онда су, у раним јутарњим сатима 18. јуна, дан после повлачења војске и полиције из Метохије, на село са свих страна нагрнули припадници УЧК. Људи су у општем хаосу спасавали живе главе, бежали куда су стигли, покушавајући да избегну покољ", присећа се Ката и додаје да је она са супругом Ацом утоварила Ладу Ниву, на њу закачила приколицу натоварену личним стварима и храном, и преко Куле пребегла у Црну Гору, да би после петодневног тумарања стигли у Аранђеловац.
Оставили су три комбајна, неколико трактора, прикључне машине, петнаест музних крава, педесетак свиња, "кућу-замак", што су, како су јој касније пренели словеначки припадници КФОР-а, истог дана разнели бивше комшије, али и пљачкаши из србичких села удаљених по тридесетак и више километара од Петрича.
Жеља да још једном удахну метохијски ваздух и, како вели Ката, поједу сочни метохијски кромпир, лубеницу и дињу, испуњена је њој и њеном покојном Аци 5. децембра 2010. године, када се у организацији УНМИК-а и EULEX-a у Петрич, у шест новосаграђених повратничких кућа, као претходница вратило десетак старијих Срба.
"Вратили су се, али изузев мене и мог Аце, нико није издржао, нити се могао помирити, да кажем, са сликом згаришта, посебно са том мржњом којом су нас дочекале новонасељене комшије", истиче она и подвлачи да је у Доњем Петричу остало неколико католичких староседелачких породица које су данас Кати, уз представнике Канцеларије за заједнице у општини Клина, једино раме за јадање.
Иако у позним годинама и "у више наврата пребијана", о чему моли да не остане писани траг, ризикујући да остане непокретна, пошто под хитно мора на операцију кука, ослоњена на штап, излази из куће, храни кокошке и скупља јаја, за која јој католик из оближњег маркета доноси храну и друге потрепштине.
"Могла бих да живим, али и мени, у оваквом стању, пре годину дана су украли 150 домаћих кока носиља и оставили, верујте ми, само једну кокицу", додаје она и каже да приходе, које углавном троши на лечење, остварује из воћњака тик уз кућу и издавања под закуп "пола-пола" шест хектара ораница, те да све док је жива, бразде по имању Грујића неће зарастати у трње.
Канцеларија за Косово и Метохију јој је, преко општине Клина, допремила грађевински материјал да сазида кокошињац, али она вели: "Могу да од бетона излију бункер, биће узалуд, јер је украсти и однети српско усађено у мозгу тих несретника".
Ката је, како за Telegraf.rs каже Силвија Рашковић, руководилац Канцеларије за повратак у Клини, "једина и јединствена, узор свим повратницима, као и онима који би кренули њеним стопама".
"То је једина жива српска кућа у Петричу и једна од ретких од око 460 изграђених повратничких кућа у изолованим селима која није опљачкана и до темеља разидана", наводи она и истиче да је почетком јануара у селу Грабац запаљена последња српска повратничка кућа у власништву Борке Конић.
У Клини, у 13 села и у урбаном делу града, стално живи нешто више од 250 Срба, којима се с пролећа придружи још педесетак старијих, који доласком, како каже Рашковићка, настоје како-тако спречити зарастање имања у трње и нестајање српства.
Србија Данас/Телеграф