19 ГОДИНА БОЛА И ПАТЊЕ! Србија не заборавља мартовски погром - Албанци Златибора живог спалили, Боривоја снајпер погодио ПРАВО У СРЦЕ
Мученичка, језива смрт однела је заувек, тог страшног мартовског дана Златибора Трајковића (63) из Косова Поља.
Угледног инжењера пољопривреде разуларена руља Албанаца живог је запалила! Ни 19 година после, његова супруга Радмила, која данас живи у Нишу не може да заборави ни страдање свог супруга ни страдање свог народа.
О том ужасу, каже, размишља сваки дан, често јој се врати и у сновима. Јасно видљив бол на њеном лицу и у очима не могу да се измере, али смогла је снаге да говори:
ВУЧИЋ О ЗСО: То је јако важан документ за сигурност наших људи, нагласио сам да оно што је потписано мора да буде испуњено
"МИР НИЈЕ СВЕ, АЛИ БЕЗ МИРА НЕМАТЕ НИШТА" Вучић јасно истакао: Наставићемо да радимо на нормализацији односа
"ХОЋЕ ЈАВНО СТРЕЉАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ!" Вучић: Никога није брига за Косово!
- Тог проклетог 17. марта као да је неко зло лебдело у ваздуху. Ми Срби који смо остали у Косову Пољу, нажалост, нисмо ни слутили колико ће тај дан бити кобан за све, а поготову за моју породицу. Иако су Албанци већ нападали све српско на Космету, ми у Косову Пољу до поднева нисмо знали шта се дешава. Али око 13 часова Албанци су почели да се окупљају по улицама. Деца су радила и школовала се у Нишу, па смо супруг и ја отишли до куће комшије Зорана Грујића, у којој су становали припадници Унмикове полиције. Мислили смо да ћемо тамо бити сигурнији.
Када је, како каже, после неколико сати почело све око њих да гори и када су видели да је и Дом здравља у пламену, муж јој је предложио да беже.
УБИЈЕНИ
Албанци су 17. марта 2004. на окрутан начин убили Драгана Недељковића (1943) у Призренској Богословији. Добривоја (1955) и Борка (1984) Столића убили су у селу Драјковце у Општини Штрпце. Бобана Перића (1952) усмртили су у Гњилану, Златибора Трајковића (1942) у Косову Пољу, Ненада Весића (1951) у Липљану. У Косовској Митровици убили су Боривоја Спасојевића (1941) и Јану Тучев (1968).
- Држећи се за руке изашли смо на улицу - наставља Радмила. - Врло брзо нас је опколила маса Албанаца. Било их је као пчела у кошници. Златибора су одмах почели да ударају. Однекуда се појавио наш комшија Албанац који ме је повукао за руку и некако ишчупао из масе. Иако сам се опирала, јер сам желела да останем са Златибором, он је успео да ме извуче из те масе и довуче до куће где су се налазила моја два девера, њихова два сина, снаха и беба од шест месеци... А, мог Златибора, чим су нас раздвојили, полили су бензином и запалили, а био је потпуно свестан... Још жив...
Овде Радмила стаје. Чини се да осећа неописиву бол, сву бол свог супруга... Мученика... Једва је смогла снаге да нам још каже да су она и њени рођаци са бебом од шест месеци неколико сати били сакривени у шупи иза куће. Припадници Кфора су их током ноћи избавили и довезли до станице Унмика у Косову Пољу, а потом до административног прелаза на Мердару. На том прелазу, 20 дана касније, породица је преузела Златиборово тело и сахранила на га на Новом гробљу у Нишу.
А убице? Они су још на слободи.
Свих минулих година Радмили су утеха, како каже, деца, потом унучад. Златибор би, каже, био поносан на њих. Синови су у Војсци Србије: Љубиша је пуковник, а Саша економиста - старији водник, док је ћерка Јелена новинар у "Вечерњим новостима". Кренули су у живот даље, чувајући у срцу и сваком свом дану успомену на оца...
- Липљан је много страдао у мартовском погрому. Имали су план, тачно су знали где треба да пале. На згаришту српских кућа, потом су градили велелепне зграде, а наш народ је морао да оде. Међу тим зградама, у некада Српској улици остала је само једна кућа, чика Томина. Он није желео да оде, једини од четрдесетак Срба у том делу града. Упркос притисцима - прича Јовица Мирић (58), из Липљана, градића у којем је до 1999. живело око 5.000 Срба и неколико стотина Албанаца и Рома. После НАТО агресије до мартовског погрома готово половина житеља српске националности се иселила.
- Од око 2.500 Срба колико нас је било у граду до средине марта 2004, њих готово 2.000 тада је отишло да се никада не врати. То све говори - тужно говори Мирић, док смо разговарали у порти Цркве светих Флора и Лавра, светиње око које се сада окупљају преостали Срби из овог града.
СНАЈПЕР УСМРТИО БОРИВОЈА И ЈАНУ
Метак из снајпера погодио је близу срца и Боривоја Спасојевића (63), из Косовске Митровице. Убијен је на улици.
- Затекао сам га мртвог на тротоару, недалеко од куће - причао нам је Боривојев син Драган. - Убијен снајпером из правца тзв. Три солитера где живе и Албанци. Хицем из снајпера убијена је на тераси свог стана и Јана Тучеп (36), а повређено је десетине Срба из северног дела Митровице.
И Зоран Симијоновић (66), био је тог страшног дана у кући недалеко од Дома Здравља у Липљану. Са супругом, родитељима, и троје мале деце.
- Око шест увече чули смо урлање на улици. Изашао сам и видео да све около гори. Остала је наша кућа у коју су убацили бомбу кроз прозор. Склонио сам своје у једну просторију а њих педесетак ушло је кроз главни улаз. Срећом, имали смо споредна врата, па нас је Унмик полиција избавила из дворишта, јер су се војници Кфора повукли - прича Симијоновић, који и данас живи у Липљану. Каже ту су његови преци живели вековима, а и деца која студирају у Косовској Митровици желе да се врате.
Разуларени Албанци су према речима оца Драгише Јеринића, тада свештеника у цркви Светог Николе у Косову Пољу, рушили и палили све српско до касно у ноћ:
- Руља је најпре рушила и палила Дом здравља, потом школу, па су бацили Молотовљев коктел у Цркву Свете Катарине у Бресју, спалили су Пошту... Та два дана, 17. и 18. март, уништили су Србе у Косову Пољу и Бресју. Од тада се нисмо опоравили. Никада више Срби нису успели да се врате на своје.
Испред куће у Драјковицу код Штрпца у коју су избегли из Урошевца, убијени су отац и син Добривоје (50) и Борко (22) Столић.
- Предвече је Добривоје чуо да се неко мота око куће и изашао је. Није га било неколико минута па је Борко изашао да га потражи - причала нам је раније Вера Столић која не престаје да жали за сином и супругом. - Добривоје је издахнуо на кућном прагу, а мом сину би можда било спаса да су војници украјинског Кфора хтели да га транспортују до болнице у Бондстилу. Наводно нису имали дозволу да га пребаце хеликоптером, а нису дозволили ни комшијама да га превезу због безбедности јер су Албанци пуцали на њихов пункт.
Лажна вест коју су приштински медији објавили касно у ноћ 16. марта 2004, да су тројица дечака, косметских Албанаца, која су се утопила у Ибру, у Чабри код Зубиног Потока, бежала пред српским нападачима био је повод да синхронизоване и добро организоване групе Албанаца широм Косова и Метохије 17. марта започну свеопшти напад на преостале Србе, њихову имовину и светиње. Ничега спонтаног није било у детаљно осмишљеном албанском масовном насиљу пред затвореним очима међународних институција. Три дана убијања ватреним и хладним оружјем, пребијања, паљења, у коме је свака албанска група имала одређену мету представљају, по дефиницији, етничко чишћење.
НЕНАДУ ПУЦАЛИ ПРАВО У СРЦЕ
Руља Албанаца опколила је и убацивала запаљиве смесе кућу Весића у Липљану. У њој су били Радмила и њен брат Ненад са мајком Љубицом (89).
- Ненад ми је рекао: "Боље да погинемо од метка, него да изгоримо. Иди заклањај мајку, а ја ћа да изађем на врата па шта Бог да". Убијен је на кућном прагу. Пуцали су му право у срце - причала је Радмила за "Новости", у својој првој исповести за медије. - Мајка је убрзо преминула од туге. Почивају у околини Београда, а Ненадово тело преузели смо на административном прелазу Мердаре.
Оно је у потпуности успело у шест градова: Косову Пољу, Обилићу, Ђаковици, Гњилану, Урошевцу и Призрену и у још девет села на КиМ. Осам Срба који су се уздали у заштиту међународних снага је убијено, 143 је теже или лакше повређено, а 4.012 је протерано. Порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 зграда школа, домова здравља и пошта. Уништен је 41 српски православни духовни објекат, међу којима 19 споменика културе прве категорије. Украдено је или уништено око 10.000 вредних фресака, икона, путира и црквених предмета. Нестале су књиге крштених, венчаних и умрлих, сведочанства о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.
