РУСКИ ОКЛОП НА ПАРАДИ ЗАБЛИСТАО У ПУНОМ СЈАЈУ: Шта је све од оружја Москва данас показала свету? (ФОТО/ВИДЕО)

Седамдесетседма годишњица победе над фашизмом и ове године прослављена је на Црвеном тргу у Москви. Међутим ова парада 2022. одржала се у сенци рата у Украјини. Већина технике која је продефлиловала се користи у рату против украјинске армије са више или мање успеха. Ево која техника је продефиловала на овогодишњој паради у Москви:

На парди одмах после тенка Т-34/85 продефиловао је подешалон оклопних возила КАМАЗ-4386 познат и кап Тајфун К-4386 и мања верзија КАМАЗ 53949 са 3 врата који је познат и под називом Тајфун ВДВ.

Наиме, ради се о оклопном возилу који је конструисан за ваздушнодесантне једнице, како би омогућио да се ова возила користе одмах после деснтирања из транспортних авиона. Развој је почео 2015, опитовани први прмиерци 2016., а јавности представљени 2017. године. Уговор о серијској производњи потписан је 2020. када је почела серијска производња од када се мања серија налази у наоружању руске војске, али у ограниченим количинама.

Посаду возила чине два војника, плус додатих шест падобранаца. Возило има максималну тежину 2,5 тона, а сопособно је и за вучу артиљеријских оруђа. Главна намена возила је транспорт трупа и терета, пратњу, заштиту конвоја, ватрену подршку и извиђање, а опционо може да се користи и као мобилно командно место за ниво вода или чете.

Констукцијски гледано доња шасија је изграђена у облику латиничног слова В, што омогућава да возило издржи експлозију мине јачине 8 кг.

У основној верзији то је пушкомитраљез калибра 12,7 mm Корд монтиран на крову. На паради приказана је верзија опремљена са даљински управљивом борбеном куполом ДУБМ-30 Епоха и 30В01 које имају топ калибра 30 mm. Такође постоје верзије и са аутоматским бацачем граната калибра 30 mm, затим минобацачем калибра 82 mm, верзија ПВО МАНПАДС, која носи 2-3 ракете земља-ваздух типа Игла, Игла-С или Верба.

Возило покреће дизел мотор КАМАЗ-610.10.350, јачине 350 КС. Реч је о мотору Cummins 6ИСБе 350 П-6, произведен у Русији по лиценци. Доступан је и снажнији мотор од 450 КС упарен са 9-брзинским мењачем. Возило има хидро пнеуматско ослањање са подесивим клиренсом.КамАЗ-4386 може да се транспортује авионима Ил-76 и Ан-124, као и хеликоптером Ми-26.

Други подешалон чинило је више типова борбених возила пешадије БМП-2, БМП-3 и Кургнаце-25 који је и даље прототип борбеног возила пешадије.

Ради се о још једној модернизацији прослављеног борбеног возила пешадије БМП-2. Укопно је модернизовано 60 ових возила која се налазе у саставу 4. гардијске Кантимировске тенковске дивизије. До сада Русија је превела 60 БМП-2 на овај стандард.

Идеја за модернизацију бробеног возила пешадије БМП-2 настала је у коперацији Министарства одбране Русије и Бироа за пројектовање инструмената са седиштем у Тули (подружница државне компаније Rostech). План је да Русија модернизује 540 примерака овог борбеног возила пешадије на стандард Бержок. Прве верзије овог возила почеле су да се испоручују мотострељачким и оклопним једницама 2018-2019. година. Суштина пројекта јесте модернизација псотојеће куполе БМП-2 и то у две верзије пешадијску и тенковску СБ-4-2 и СБ4-3.

Задатак прве верзије је борба против пешадије. На постојећу куполу додат је аутоматски бацач граната калибра 30 mm АГС-17 Пламја на крову куполе. Са ниим се управља из унутрашњости са нишанском правом домета 1.700 м. У возило су уграђени иласерски обележивач циља и против оклопне ракете типа конкурс постављене по две на обе бочне стране куполе и стандардни топ калибра 30 mm. Нишанска справа је двосона стабилисана у обе равни. у куполу је уграђена термовизија, ласерски даљиномер и једница за управљање противоклопним ракетама. Оклопна заштита пешадијске верзије је непромењена.

Оклопна верзија са модулом СБ4-3 уместо противокалопних ракета конкрус има верзију са ракетама АТАКА домета 6.000 м. У питању је ласерски вођена ракета која до циља долази са 14 секунди. Обично се ракете комбинују по две са кумулативном за уништавање оклопних циљева и по две високоексплозивне за уништавање утврђених циљева.

Оклопно борбено возило пешадије на гусеницама БМП-3 (Објект 688М) почело је да се развија крајем 1970-их година прошлог века, а Совјетска армија је почела да користи прва оклопна возила 1987. Ново борбено возило пешадије БМП је први пут представљено јавности на Првомајској паради 1990. године. , где је добио НАТО ИФВ М1990/1. Током протекле две деценије, Курганмашзавод је развио многе верзије овог оклопног возила, произведених у више од 2.000 комада, од чега више од 700 за потребе руске армије.

Основна верзија БМП-3 је наоружана топом 2А70 калибра 100 mm и аутоматским топом 2А72 калибра 30 mm, као и митраљезом ПКТ калибра 7,62 mm. Њиме управља посада од три војника, а има места за 7-9 припадника пешадије који се укрцавају преко задњег дела возила. Ово возило тешко 19 тона може да постигне на путу максималну брзину од 72 км/х, а ван пута 45 км/х, а у води 10 км/х. Покреће га дизел мотор УТД-29М јачине 500 коњских снага и са једним резервоаром може да пређе до 600 км. БМП-3 је са предње стране заштићен до калибра 35 mm, а са бока и позади од муниције малог калибра 5,56, 7,62, 12,7 и 14,5 mm.

Брбено возило пешадије курганец-25 (Објект 695) је, масе око 25 тона, развијено на бази исте платформе „курганец-25” као и варијанта оклопног транспортера БТР „курганец-25”. Возило је опремљено даљински управљивом куполом – борбени модул БМ „епоха” са топом 30 mm, спрегнутим митраљезом 7,62 mm ПКТМ и 2×2 лансера противоклопних ракета „корнет-ЕМ”. Возило има систем активне заштите АЗ „афганит”. За ометање противоклопних ракета , на телу и куполи на више места, напред, на боковима и крову постављени су бацачи димних кутија. На возилу су и две панорамске нишанске вишеканалне справе (десно на куполи нишанџијина, а лево командирова). Посада БМП „курганец-25” има три члана и осам војника искрцног одељења.

На војној паради овог пута руска војска је представила само три типа тенкова Т-72Б3М, Т-90 Прорив 3 и тенк новије генерације Армата Т-14.

Тенк је јавности први пут приказан на Дан тенкиста 9. септембра 2016. године у склопу промоције пројекта под називом "ПРОРИВ -3", односно "Пробој", са којим се означава процес модернизације оклопних једница руске војске. Тад је саопштено да ће 400 тенкова Т-90 у верзији А бити модернизовано у верзију М. Пројекат модернизације обухватио је нови топ, електронику, оклопну заштиту како пасивну, тако и активну, па је тенк са 46 тона достигао после модернизације тежину скоро од 50 тона. Упркос томе овај тенк је лакши и од Немачког Леопарда 2, америчког Абрамса М1 А2/СЕП, Француског Леклерка....

Стручњаци из конструкторског бироа Трансмаш на тенк су уградили нови топ 2А82-1М уграђен и на нови руски тенк Армата, Међутим неки познаваоци тенкова тврде да се ради о новом топу јер има одводних барутних гасова, који армата нема. Тенк има комплет од 45 граната,, уграђена је против оклопна ласерски вођена ракета "рефлекс М" која може да уништи противнички тенк на даљини од 5 километара. Ракета прбија дебљину оклопа до 1.200 mm Тенк је добио и систем активне заштите, који је уграђен на тенк армата "афганит" и " малахит". Као пасивну заштиту тенк је добио модлуларни додатни оклоп "реликт", који смањује пробојност потаклибарних пројектила за 40 посто, а продор и убојност кумулативних и до 70 посто. Дебљина додатног оклопа креће се у зависности где је постављен од 450-950 mm с тим да је највећа концентрација на челу и на боку тенка. Са основним оклопм и додатним дебљина оклопа модернизованог тенка креће се око 1.500 mm. По први пут Т-90М добио је и висећу мрежу за заштиту од продора кумулативних пројектила, а искуства из Сирије указала су да је највећи број погодака у тенк био управо на споку тела и куполе тенка. Тенк је добио и нову муницију потаклибарна пробија дебљину оклопа 900 mm.

Посада и у унутрашњости добила је заштиту од келвара што умањује продор пројектила у тенк и спречава смрт посаде или је своди на минимум.Тенк је опремљен и са елемнтима радиоелектонског ометања што смањују локаторима брзу детекцију тенка.

Од додатног наоружања тенк има два митраљеза калибра 7,62 mm ПКТ-М и један 12,7 mm у саставу даљинске управљиве борбене станице "КОРД МТ"

Од додатне опреме тенк има нови СУВ, ласерски даљиномер безебдан за очи нишанџије и ласерски емитер за противоклопне ракете. Нишанџија има нишанску справу са термовизијским каналом нове генерације, ТВ каналом и помоћну нишанску справу за дневне услове.

Значајан сегмент измене урађен је у заштити пројектила у обртном транспортеру аутоматског пуњача, размештају горива. Тенк има уграђене ометаче противтенковских мина и ИЕД мина. Под тенка у односу на Т 90 је ојачан додатном челичном плоћом с чиме се смањује или ублажава опасност од експлозије противтенковске мине.

У тенк је уграђен јачи дизел мотор јачине 1.130КС који омогућава да тенк постигне брзину од 50 километара на час. Максимални радијус кретања је до 550 километара. Трансмисија је аутоматска, а возач тенком управља уз помоћ волана а не полуга. Тенк има уграђен и уређај за праћење рада свих електричних склопова у тенку како би навреме уочио кварове или отказе појединих система. Тенк имам систем за климатизацију и грејање, као и нову НХБ таштиту, уређај за тренутну детекцију и гашење пожара

Почетком 2019 руској војсци је испоручен био један батаљон тих тенкова односно 42 тенка од чега је 10 било новопроизведених Т-90, а остали су били тенкови који су били у оперативној употреби. Државни програм набавке наоружања предвиђа да до 2025 у руској војсци је требало да буде модернизовано 200 ових тенкова. Према неким проценама цена једног оваквог тенка креће се око 4,5 милиона долара.

Провереност рада модернизованог тенка проверена је на пар вежби Запад 2017, 2018 ,2019.... а од маја месеца ове године употребљава се у рату у Украјини.

На овогодишњој паради приказан је и чувени Т-72 у верзији Б3М, који се негде означава и као Б4. Ова последња модификација је једна од најбољих која је такође настала на основу употребе овог тенка у Сирији, где су старије верзије тенка б3 послате снагама Башара ал Асада у рату против џихадиста. Модификацију овог тенка у верзију Б3М ивршио је произвошач Уралвагонзавод у Нижњем Тагилу у Сибиру.

Јавности је тенк приказан 2014 за време Тенковског биатлона на полигону Алабино у Подмосковљу 2014. године. Прве модернизоване тенкове Т-72 у верзији Б3М добио је Западни војни округ. Када се гледа споља све је идентично као код старијих верзија тенка Т-72 са возачем напред, борбеним одљењем у средини погонским иза. Посада је остала непромењена трочлана, возач, командири нишанџија.

Од модификација тенк има нову цев 2А46М5 калибра 125 mm способа да се из ње испаљује читав низ граната од потаклибарних до кумулативних као и ласесрски вођене противтенковске ракете "Рефлекс". Тенк је опремљен новим системом за управљање ватром, радио станицом за шифровани дигитални пренос гласа и података. Опремом за шноркел вожњу за савлађивање мањих дубина.

Тенк је добио исто додатни оклоп типа реликт, као и система активне заштите "Арена Е", кога верзије тенка које су послате у Украјину нису имале. Неке од напуштених примерака ових оклопњака запленила је украјиснка армија и користи у борби против руске.

Тенковски мотор је добио нови систем хлађења и пречишћивач ваздуха уградном новх филтера што му омогућава кориштење и у екстремно високим или на ниским температурама. Трансмисија је аутоматска.

Руска платформа Армата изворно је замишљена као темељ тенк Т-14. Руски тенк Т-14 Армата представљен је јавности још у мају 2015. године, али до данас још није ушао у масовну серијску производњу. Последње вести говоре да би серијска производња тенка требала да започне крајем 2021 и да ће бити произведено укупно око 2.000 тенкова.

Тенк Т-14 „армата” (Објект 148), припада четвртој технолошкој генерацији. Овај тенк се разликује од деценијама устаљене парадигме градње тенкова по три основна приступа: сва три члана посаде су у управном одељењу напред, заштићена у посебној оклопној капсули са даљински управљаном куполом и наоружањем, максимално заштићена и од експлозије муниције иза њих; има бројне системе оптоелектронског осматрања и нишањења – дању и ноћу и активни систем заштите од пројектила и мина из све три сфере – са земље, из ваздуха и испод земље. У конструкцији тенка примењена су најновија техничка и технолошка достигнућа оклопне заштите са новим моделом комбинованог вишеслојног, размакнутог и модуларног оклопа . Основни оклоп у предњем делу тенка Т-14 штити од свих поткалибарних пројектила калибара до 120 mm, а од кумулативних калибара до 150 милиметара. Примењени челик има високе заштитне карактеристике. Нови тип ЕРО (експлозивни реактивни оклоп) „реликт” додатно штити и од кинетичких пројектила, смањујући им пробојност за 50 одсто (350 mm), а од кумулативних за 90 одсто (око 800 mm), односно заједно са основним оклопом еквивалент заштите тенка достиже 1.500 милиметара.

Поред моторно-трансмисионог одељења су решетке за заштиту од кумулативних пројектила. Купола је споља, такође, прекривена панцирним лимом новог челика изнад основног оклопа и панелима ЕРО, као и предњи оклоп тела и бочне стране на две трећине дужине. Систем активне заштите „афганит” спречава гађање у тенк и поткалибарних пројектила, брзине до 1.700 м/с, не само од кумулативних, пресретањем на даљинама од 200 до 15-20 м испред тенка. У склопу система „афганит” на крову куполе су два пакета са по 12 димних кутија покретних по азимуту и један пакет са 24 кутије фиксно усмерених кутија увис за одбрану од напада одозго.

Нови топ 2А-82-1М калибра 125 mm (Л/48) има повећан борбени комплет на 45 метака, од којих су 32 у аутомату за пуњење, а 17 у задњој ниши куполе. Топ нема одводник барутних гасова, јер у куполи нема посаде па дим барута не смета, а доприноси већем притиску у цеви, већој почетној брзини пројектила. Брзина гађања са новим аутоматом за пуњење топа повећана је на 10–12 метака у минуту, а ефикасна даљина гађања до осам километра. С топом је спрегнут митраљез ПКТМ 7,62 mm (6П7К) са 1.000 метака спремних за паљбу и још 1.000 у одвојеној кутији.

У саставу СУВ-а уграђени су вишеканални системи за осматрање, нишањење и праћење покретних циљева, дању и ноћу, и у условима ограничене видљивости услед замућености атмосфере. Нишанџија располаже вишеканалном нишанском справом, која има оптички канал, ТВ камеру, термалну камеру, ласерски даљиномер и систем за ласерско вођење ПОР. Даљина осматрања у дневном каналу је до осам километара, а у термалном детекција циља до пет км.

У тенк је уграђен нови вишегориви дизел-мотор А-83-3А од 1.500 КС омогућује највећу брзину до 80 км/х по путу и теренску 50–55 км/х и аутономију од 500 километара. Мотор је четворотактни, 12-цилиндарски, дизел, вишегориви, са два турбокомпресора са међухлађењем ваздуха и течним системом за хлађење мотора. Трансмисија је планетарна механичка, са два мењача обједињена с бочним преносницима снаге и хидрауличним системом за управљање.

На дефилео артиљеријски ешалон започео је ВБР типа Торнадо Г

Потреба за заменом застарелих артиљеријско ракетних система типа БМ-21 Град наметнуло је развој новог ВБР система са побољашним карактеристима и новим ракетма. Ознака овог система 9к51М. Вишецевни ракетни бацач „Торнадо Г“ развија се од 1990. године, почео је да се користи од 2012. Развијен је у концерну "Техмаш". Торнадо Г“ има уграђен руски систем позиционирања GLONASS, али и ГПС систем, што га чини још прецизнијим. ОвиВБР могу да неутралишу циљеве и на удаљеностима до 40 километара, а по борбеној ефикасности чак 3 пута превазилазе системе типа „Град“. Посада броји 3 члана, време реаговања од маршевског до борбеног положаја је само 6 минута, а припрема за гађање траје 1 минут. Ови ВБР користе три типа ракета касетну високо експлозивно парчадну 9М217. касетно фугасно парчадну 9М218, парчадно фугасну 9М521. Главно наоружање је 40 цевни ласнер калибра 122 mm. Време испаљења целог плотуна је 20 секунди. Лансер је смештен на теренцу типа КАМАЗ 740 конфигурације 6x6.

Суочена са напретком туђих војних технологија, Русија је предузела кораке у изради потпуно новог тактичког ракетног балистичког система. Ограничена међународним уговорима, определила се за домет до 300 км, док западни војни аналитичари тврде - чак 400 км који ће бити способан да пробије сваку противракетну одбрану и буде високо прецизан и на максималном домету. Тако се радио нови ракетни систем под именом 9М723К1 „ Искандер“ који је револуционаран по много чему и значајан систем који нема пандан на Западу.

"Искандер" је произведен у конструкторском бироу КБМ "Коломона", а првобитна намена му је била замена остарелих балистичких ракета типа "Скад“ и "Точка У". Први пут се у јавности појавио далеке 1996. године када се могла видети прва верзија овог новог балистичког оружја.

"Искандер" је доступан у неколико верзија: у три верзије за руску војску - "Искандер" домета 280 км, "искандер М" домета 400 км и "Искандер К" са 500 км домета, као и "Искандер Е" - извозна верзија домета 280 км, која је уведена у оперативну употребу 1999. године. Разлог овакво малог домета извозне верзије "искандера" налази се у томе што Русија поштује забрану извоза ракета домета већег од 300 километара.

Систем се састоји од осмо точкашког лансирног возила ВАЗ6909, које носи не једну већ две ракете са којима систем тежи 40 тона, а возило за транспорт и претовар носи такође по две ракете. Станица за припрему лансирања има системе за обраду обавештајних података које затим претвара у податке за гађање и прослеђује ракетном систему за навигацију.

Командна станица и станица за одржавање су такође интегрисане унутар лансирног возила, што омогућава лакше маскирање и скирвеност система до тренутка дејства. "Инскандер" веома брзо напушта лансирни положај и одлази на други ватрени положај или се прикрива да би се допунио новим ракетама.

Основна тактичка јединица ракетног система "Искандер" је батерија од четири лансирна возила, четири возила за претовар, четири возила за планирање мисија, одржавање и одмор посаде.

Ракетни систем се састоји од једностепене ракете на чврсто гориво масе 3,8 тона која носи бојеву главу од 480 килограма. Бојна глава може бити касетна (за напад на површинске циљеве и живу силу, те командна места), стандардна бојева глава за напад на слабије утврђене циљеве и пробојна намењена за уништавање непријатељских подземних објеката.

Ракета у себи носи систем навигације и контроле лета који јој у две фазе - испаљивању и спуштању ка циљу -омогућава измену путање лета какао би ракета успела да избегне противракетне системе. Систем навигације обавља се преко сателита (GLONASS), а може се обављати и преко радара, ТВ или ИЦ вођења.

Верзија "искандер М" са ракетом Р-500 добила је још боље оцене. Реч је о побољшаном систему који за сада није намењен извозу. Усавршавање се односи на нову ракету повећане прецизности од невероватних један метар на полигонским испитивањима. Иако ракета Р-500 има 30 одсто краћи домет нуди високу прецизност и незаустављивост. Прве испоруке овог система кренуле су 2007. године. Први оперативни батаљон проглашен је 21. јула 2010. године у енклави Калињинград на самој граници са Пољском. Искандер К 9М729, кога неки означавају и Путиновим оружјем које узнемирава Запад. Наиме, пре четири године руска војска у оперативну употрену увела је крстарећу ракету за коју су САД и осталих 29 чланица НАТО пакта рекли да крши Споразум о нуклеарним снагама средњег домета ИНФ који је закључен 1987 године. Русија је у свом наоружању имала два ракетна батаљона са овим крстарећим ракетама, да би се тај број касније попео на чак шест.

Прва тестирања нове ракете под ознаком Искандер К забележени су 2014. године. Тада се сазнало да се не ради о балистичкој ракети, него о крстарећој ракети, која само употребљава исто лансирно возило и контролни систем попут балистичке ракете Искандер М. За разлику од балистичке, крстарећа ракета има пар турбореактивних мотора.. Те ракете су добиле ознаке 9М728 и 729 које се лансирају са копна и чији произвођач је фирма "Новатор".

НАТО је за овај ракетни систем увео ознако SSC-8, коју су Руси представили западним војнима аташеима. Посебно тиме били су скандализовани у Вашингтону, који је тад саопштио да је Москва тестирала крстарећу ракету 9М729 која има минимални домет 50 км, скоро исти као и њена претходница 9М827 и максимални домет од 480 км, што је за 10 км краће од домета ракете 9М827 која износи 500 км и да је тиме показано да се не крши споразум о ракетама средњег домета. Ракета 9М729 опремљена је са новом бојевом главом и системом за управљање летом који омогућава већу прецизност.

Транспортно лансирно возило система SSC-8 може да носи четири ракете 9М729 или старије верзије 9М728. САД су од Русије захтевале да уништи та возила и ракете, али је то Москва одбила због чега је дошло до иступања из овог споразума.

Према већини анализа крстарећа ракета 9М729 је копнена верзија морнраричке верзије крастареће ракете Калибр-НК која је кориштена током руске војне интервенције у Сирији. Ракете су сличне кад се гледају од споља, а заједнички произвођач је фирма Новатор. Ракета 9М728 је позната под ознаком Р-500 на Западу додељена јо је ознака SSC-7.

Крстарећа ракета 9М729 са стартним мотором је дужине 8 м, пречника 0,533 mm, ширине крила 3м. Маса ракете износи 2.300 кг при чему је маса конценционалне бојеве главе између 400 и 500 кг. Њена прецизност се оцењује на 5 м. Ракета може да носи и нуклеарну бојеву главу јачине 5 и 10 кТ. Ракета верзије 9М729 смештена је у контејнер који се монтира на возило и спремна је за тренутно лансирање. Ласнирање се врши тако што стартни мотор покрене ракету из лансера, затим се активира главни мотор, отворе се склопљена крила и ракета се прво вертикално, а онда и хоризонтално усмери према циљу. Током лета, ракета прати конфигурацију терена, односно рељеф и по висини лети у профилу што отежава њено пресретање артиљериско ракетних једница ПВО. Током лета ракета никад не иден на висину већу од 6 км, што је њена максимална висина лета, а у термалној односно завршној фази лета ракета се спушта на висину од 50 м. Навигација ове ракете темељи се на инерцијалном систему навигације, а допуњава се и са сателитским системом навигације GLONASS.

Ракете су намештене на белоруска високопроходна возила МЗКТ 7930. Возила су дужине 12 м, ширине 3 м, висине 3,29 м. Маса празног возила је 20,5 тона. Посада броји три члана и сви су смештени у кабини возила. Свако лансирно возило обично прати и транспортно возило исто конфигурације 8x8 које је опремљено са додатном дизалицом што код високо обучених посада омогућава брзо снабедавње ласера додатним ракетама.

Године 1990, Совјетски Савез је јавности признао постојање свог новог самоходног артиљеријског система који се водио у војној терминологији под именом 2С19, мада је познат и под именом МСТА-С. Ова топ-хаубица у војној литератури позната је и по НАТО ознаци М-1976. Овај артиљеријски систем произведен је 1989 године у погону «Уралтрансмаш» где су развијени и остали артиљеријски системи калибра 152mm.

Међународној стручној јавности ова топ-хаубица представљена је на изложби војне опреме и наоружања IDEX 93 која се одржава у Уједињеним Арпаским Емиратима. На полигонима овог сајма демонстрирана је могућност брзине ватре и погађање реалних циљева. Оружје је од 40 испаљених пројектила типа « краснопољ» уништило 38 реалних циљева удаљених 15 километара. Посетиоцима су приказане и могућности режима брзе ватре где је испаљено 10 до 11 метака у минути са великом прецизношћу против циљева на удаљености од седам километара. МСТА-С постављен је на шасију тенка Т-80, који користи многе делове и склопове тенка Т-72 произведеног у великом броју. Начело уградње куполе у тело тенка је веома слично као и код француске самоходне хаубице ГЦТ-155 која је постављена на тело тенка AMX-30.

Концепција размештаја посаде је класично руска са одељењем за управљање напред, куполом у средини система и моторним одељењем отпозади. Простор за возача опремљен је са три перископа за осматрање спреда, а средњи се може заменити перископом за ноћну вожњу. Отвор возача се затвара једноделним поклопац-вратима, која се отварају у десну страну. На предњој страни возила налази се челични ивичњак у облику слова Y, који штити од продора воде у управљачко одељење приликом савлађивања водене препрке.

Оклопно тело и купола возила су потпуно заварене конструкције из плоча панцирног челика, што осигурава заштиту од деловања пешадијског оружја и парчади артиљеријских пројектила и противтенковских мина. Слично као и код других оклопних возила, могуће је на предњем делу возила поставити нож дозера који омогућава кориштење у припреми ватреног положаја или чишћење препрека.

Систем вешања возила решен је торзијским вратилима са шест потпорних точкова, лењивцем спреда и погонским точком са зупцима на задњем делу возила. Горњи део трака гусенице носи пет гумираних точкова који су заварени на оклопно тело возила.

Нишанџија седи на левој страни куполе и рукује панорамским нишаном, који је уграђен на кров куполе и нишаном за директно циљање који је уграђен у предњу леву страну куполе. Командир возила смештен је у десној страни куполе и рукује митраљезом калибра 12,7mm НСВ « утес», који је уграђен у кровну куполу, са којим се може и даљински управљати из унутрашњости возила, фаром за претраживање трена у условима смањене видљивости.

Противавионски митраљез калибра 12,7mm, истовремно може бити коришћен за циљеве на земљи и у ваздуху. Њиме се гађа на даљинама до 2000 м, а теоретска брзина гађања је 700-800 метака у минути. Кутије са муницијом уграђене су на десној спољној страни куполе што омогућава брзо кориштење у случају потребе.

Оружје је снабдевено са 300 метака калибра 12,7mm и 50 пројектила са 60 чаура 152mm. Са леве и десне стране куполе уграђени су по три електрично управљива бацача димних кутија. Осим тога на спољној страни куполе је уграђено по пет сандука - за сваког члана посаде по један. Главно наоружање топ-хаубице МСТА-С је топ дуге цеви 152mm 2А46 са уграђеним одводником барутних гасова и гасном кочницом на устима топа. Када је оружје у вожњи или транспортном положају цев је блокирана и учвршћена двокраким носачем за предњи део оклопног тела возила.

Оружје испаљује фрагментацијске пројектиле ОФ-45 највећег домета 24,7 километара. Осим тога, могуће је испаљивати пројектиле ОФ-61 са највећим дометом 28,9 километара, тактичке нуклеарне пројкетиле и ласерски вођене пројектиле « красонпол»

Кружно кретање куполе помера цев за 360 степени по хоризонтали. По вертикали цев се креће од -4 степена до 68 степени. Аутоматски процес пуњења цеви омогућава брзину ватре од 8 (10) метака у минути када користи муницију из залиха или 6 до 7 метака у минути, када узима пројектиле и барутна пуњења извана.

Аутоматски пуњач врши селекцију у складишту муниције и држи под контролом утрошак муниције преко уграђене тест-опреме. У возило се може сместити 50 пројектила и 60 барутних пуњења који имају посебно прилагођене коморе за ту намену.

У ватреном положају оружје је веома стабилно, тако да нису потребни додатни ослонци или лопате као например код америчког М-109 „ Паладин“. Ако је потребно, систем се може допуњавати гранатама кроз задњи део куполе, а слично решење има и француска самоходна хаубица ГЦТ 155mm. Иако систем има бацаче димних кутија, димну завесу могуће је стварати убризгавањем дизел горива у издувни систем мотора, који се налази на левој страни мотора.

Стандардну опрему ове хаубице чине НБХ систем, филтровентилацијски систем, опрема возача за ноћну вожњу, телекомуникацијски систем и опрема за подводну вожњу која омогућује савлађивање водених препрека дубине пет метара и ширине 1000 метара.

Руси посебну пажњу посвећују образовању посада и одржавању њихове оспособљености преко тренанжера 2X51, који омогућавају брзу и економичну обуку посада у учионици чиме се штеде ресурси мотора, број испаљених граната и напрезање оружја у екстремним условима коришћења.

Прошло је петнаест година од представљања модернизованог система МСТА-С, који се са правом може мерити са свим сличним светским системима, америчким М-109, француским ГЦТ 155м, италијанском „ Паламира“, немачким „ ПЗ 2000“ и британским „ АС90“. Употребом ласерски вођених пројектила типа „ краснопољ“ омогућава се уништење готово сваког циља у полупречнику од 30 километара, чија брзина није већа од 36 км/х.

Ова хаубица је борбену премијеру имала је у Другом чеченском рату 1999. године у пружању подршке јединицама руске армије у наступању Сад се интензивно користи и у Украјини.

Противваздухопловни ешалон на паради у Москви ове године представљао је ПВО систем БУК М3 Викинг, који се већ користи борбену у украјини у рату против дронова како извиђачких тако и борбених, али и борбених авиона украјинске војске. Због серије губитака, пре свега учесталих напада на конвоје, руска војска је одличила да пружи ефикаснију ПВО заштиту, па је у Украјину увела прву батерију ПВО модификованог система БУК-М3 Викинг.

Бук М-3 звани Викинг, представља модернизовану верзију популарног самоходног ПВО система БУК-М2. У питању је ПВО систем средњег домета који за разлику од верзија М1 и М2 садржи нову електронику и нову ракету фабрички запаковану у контејнер.

Модификацију овог система развила је компанија Алмаз-Антеј чувени произвођач система С-300 и С-400. Модификација М2 у верзију М3 обухватила је: нови дигитални рачунар, систем за брзу размену података, телевизијско-термални нишан уместо телеоптичког који су имали претходни модели.

Батерија система БУК М-3 може да прати и гађа 36 циљева, док његова напредна верзија М 3 са ракетом 9Р31М способна је да обара све постојеће летеће циљеве од дронова, преко хеликоптера до авиона. Такође са верзијом М 3 могуће је обарати и високоманервабилне циљеве попут крастарећих ракета у условима јаког електронског ометања.

БУК М3 може да гађа све циљеве изнад копна и мора због своје способности вертикалног лансирања. Батерија ракетног система БУК-М3 Викинг састоји се од два возила ТЕЛАР 9А317М (лансер и радар) и једног возила ТЕЛ 9А316М (лансер . ТЕЛАР је заснован на оклопној шасији са гусеницом ГМ-569, носи шест пројектила спремних за испаљивање постављених на куполу која се окреће у кругу од 360 степени. Купола Бук-М3 ТЕЛАР укључује радар за управљање ватром на предњој страни и лансер са шест ракета спремних за ласнирање.

Бук-М3 са новом куполом лансера опремљена је са два реда од по три ракетна контејнера. Возило за пуњење Бук-М3 Викинг је опремљено са два блока од шест пројектила на истој гусеничарској шасији као и претходна верзија породице Бук.

Бук-М3 Викинг користи нову радарско вођену ракету 9Р31М земља-ваздух (САМ) са повећаним дометом и побољшаним укупним перформансама у поређењу са 9М38 који се користи на Бук-М1 и Бук-М2. Вероватноћа уништења мете Бук-3М достигла је 99 посто, а максимални домет је повећан а на 70 км. Бук-М3 је у стању да уништи било коју врсту ваздушних циљева са домета од 2,5 до 70 км, брзином од 3.000 м/с на висини од 15 м до 35 км. Ракета Бук-М3 је оптимизована за пресретање нисколетећих крстарећих ракета. Ракетни систем такође укључује нови дигитални рачунар, систем за размену података велике брзине и термални уређај за снимање циља који замењује оптичке трагаче на претходним моделима Бука. Ракета 9Р31М је опремљена високоексплозивном фрагментационом бојевом главом. Ракетни систем Бук-М3 Викинг је постављен на оклопну шасију ГМ-569А као Бук-М2. Оклопно возило Бук-М3 моторизовано је са вишегоривим дизел мотором В-46 који развија 710 КС. Возило има максималну брзином од 70 км/х са максималним радијусом кретања од 500 км. Посада од 4 члана налази се на предњем делу возила

У подешалону ПВО система појавио се још један борбени ситем борбено порврен у Украјини са ууглавном више успеха, него неуспеха иако су многи тврдили да је овај ПВО систем нефикасан. На почетку рата у Украјини пре свега у кијевској области остали су упамћени као чувари конвоја.

Тор М-1/2 је самоходни ракетни систем ПВО, који спада у категорију најасавременијих ПВО система у свету. Намењен је за деловање против авиона, хеликоптера, дронова, крстарећих ракета, прецизне муниције и балистичких ракета. Развијен је био у Совјетском Савезу под ознаком 9К330. Систем је од раних серија после распада СССР-а усавршила руска војска и направила веерзију ТОР -М2.

Модернизована верзија ТОР -М2 носи ознаку 9к332 која носи ракету 9М331 и има нови радар, минималног домета до 1 км. Ракета приликом лансирања има масу од 167 кг, дужине је 3,5 м и максималне брзине вођења од 2,8 маха. Ракета користећи командно навођење и радарски контролисани близински упаљач, може да изводи маневре оптерећења до 30 Г и да се користи против циљева који лете брзином до 2 маха. Максимални домет ракете је 12 км по даљини а по висини минимални је 100 ,м. По видини минимални домет је 10 м, а максимални 6.000 м. Вероватноћа поготка је 95 одсто.

На паради стандардно се појавио ПВО систем С-400. Припрема армије за будуће високотехнолошке сукобе, утицала је да конструкторски биро Алмаз још средином осмадесетих почне рад на новом систему ПВО С-400. Према том плану, предвиђено је било да зона уништења буде подигнута на читавих 400 км, што је двоструко више у односу на тадашње системе у употреби. Посебно је био тежак задатак уништења бојеве главе балистичке ракете, која се креће брзином већом од 4800 м/с.

Развој система С-400 је убрзан, а технолошки ризици су умањени јер су сачувани многи елементи система С-300 П: радари, лансирни уређаји којима су придодата средства за откривање и означавање циљева. Пројектована је потпуно нова генерација ракета предвиђених за дејства на различитим удаљеностима које могу да маневришу чак под оптерећењем од 20г захваљујући уграђеним микромониторима. Извозна варијанта ракете може да уништи циљ на даљинама од 120 км, а ракета која се налази у наоружању ВВС Руске Федерације може да превали много већу удаљеност и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета.

С-400 Тријумф припада четвртој плус генерацији система ПВО, за разлику од његовог претходника система С-300. Габарити једног и другог система су исти тако да се систем С-300 може модификовати у систем С-400. То је систем који је у могућности да види све летелице "невидљиве" технологије на свим висинама, али је први ПВО систем који може да по избору користити неколико типова пројектила.

Нова организација основне борбене јединице С-400 укључује повезивање осам лансирних возила за разлику од система С-300П чији је дивизион располагао са шест. На сваки лансер долази по 16 контејнера. Такав систем уз помоћ рачунарске опреме омогућава вођење више ракета на исити циљ и омогућава да један ракетни дивизион уништити до трећине авиона у једном масовном налету на рејон одбране системом С-400.

С-400 има побољшане радаре и софтвер, али и проширену палету ракета. Систем је високопокретљив, тако да се све његове компоненете налазе на теренским точкашким возилима. Батерија система С-400 се састоји од једног радара 96Л2, једног 30Н6Е2 и до 12 лансера 5П85СЕ, са по четири лансирне цеви. Батаљон ПВО има четири батерије, заједнички радар 64Н6Е2 и командно возило 54К6Н2.

Радар 64Н6Е2 (према НАТО Биг Бирд) први пут коришћен је у верзији за систем С-300 ПМУ1 и представља кључ успеха руских ракетних система земља-ваздух, при дејству по главама балистичких ракета.

Радар за претраживање на нивоу батерије је 96Л6Е са електорнским скенирањем и механичким покретањем у пуном кругу. Може се корстити директно са возила и са јарбола. Тачније, са два типа јарбола - нижи 40В6М је од 38,8 метара. Домет радара је 300 километара, а има могућност праћења до 100 цињева. Иако су му својства у основи слабија од 64Х6Е2, подизање на јарбол му даје боље одлике при захвату нисколетећих циљева.

За осветљавање циљева користи се радар 30Н6Е2 ( према НАТО Флап Лид) који је побољшана верзија оног који се користио на првим системима С-300П. Тај радар је унео револуцију у ондосу на раније совјетске уређаје. Оваја радар се одликује изузетно узаним снопом који се веома тешко може детектовати системом за упозоравање авиона, осим ако сам авион није обасјан. Теже се омета, а и противрадарске ракете се теже наводе на његове сигнале. Побољшана верзија има могућност дејства по шест циљева, при чему може наводити на сваки циљ по две ракете.

Целим системом се управља из посебног возила по ознаком 54Е6Е2. Ово командно возило има могућност не само контроле система С-400 него и палету система С-300 ПМУ,ПМУ1,ПМУ2, али и С-200 ВЕ ( СА-5 Gammon). Систем С-400 поред ракета 5В55КД,5Б55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2.

Ракета 48Н6ДМ има домет од 400 км. Намењена је за дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета, извиђачких авиона и других летелица. Друге две ракете: 9М96Е и 9М96Е2 су мање, развијене су по узору на америчке ракете из система Патриот ПАЦ3 и намењене су за дејство по нисколетећим циљевима који маневришу, али и по интелигентој вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама.

Ракета 9М96Е може да маневрише под оптерећењем од преко 20 г, захваљујући уграђеним микромоторима. Извозна варијанта може да погоди циљ удаљен до 120 км, а оригинална варијанта, која је у употреби у ВВС Руске Федерације, може да гађа на знатно већој удаљености и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета. Све ове ракете се пакују у исти контејнер у коме је и ракета великог домета, па лансер има укупно 16 ракета.

На паради ове године појавио се још један учесник борби у Украјини борбено возило падобранаца БМД-4. Први прмерци ових возила појавила су се у сукобу падобранаца у предграђу Кијева Буча и Ирпен.

Проиказано је први пут јавности на паради Помеде 9. маја 2015. године. Конструисано је кјао главно борбено средство ваздуђно-десантних једница и требао је да замени застарела воизила верзија БМД 1, 2 и 3. Иако је било противљења да возило неавља због слабог оклопа оно је одлуком руског председника Путина уведено у наоружање једница ВДВ са куполом „бахча-У” тежине 3.600 кг. Осим једница ВДВ пошто има одлична амфибијска својства и добро је наоружано, прихватљиво је и за морнаричку пешадију. Конструкционо, БМД-4 врло је слично познатом борбеном возилу пешадије, БМП-3 али је мање масе 13,5 т, има трочлану посаду (возач, командир и нишанџија-оператор), а у десантном простору има места за шест падобранаца. У развоју возила примењене су алуминијумске легуре високе тврдоће и жилавости, савремени погонски уређаји, дизел-мотор УТД-29 од 500 КС што омогућује највећу брзину одпреко 70 км/х, просечно 40–45 км/х и пловидбу брзином 10 км/х. максимални радијус кретања је 500 километара. БМД-4М располаже са топом калибра 100 mm 2А70, олучене цеви, ефикасне даљине гађања до 4.000 м, посредно до 7 км. Возило је опрмљено противоклопном ракетом 9М117М1 „аркан” која на даљини до 5.500 м пробија панцирни челик дебљине 800 mm (иза ЕРО). У комплету има 34 топовске гранате и четири вођене ПОР. Спрегнути топ 30 mm 2А72 са двоструким храњењем са 500 метака ефикасан је са панцирним пројектилима на лако оклопљена возила удаљена до 2.500 м, са тренутно-распрскавајућим гранатама до 4.000 метара. Спрегнути митраљез ПКТМ 7,62 mm има 2.000 метака. Напред, лево и десно, код возача, има места за два падобранца са митраљезом РПКС-74 калибра 5,45 mm (2.165 метака) или БГА типа АГС-30 (290 граната). На куполи су 2×3 БДК типа 3Д6 81 милиметар. Основно оруђе стабилисано је у обе равни са елевацијом до 60 степени, па може да дејствује и на циљеве у ваздуху. СУВ је са дигиталним балистичким рачунаром. Командир и нишанџија-оператор имају вишеканалне нишанске справе (командирова је панорамска) са оптичким, ТВ, пасивним, термовизијским и ласерским за мерење даљине и вођење ПОР. Инсталисан је систем електронског управљања, пријема и преношења информација, ИУС-Ш и ГПС (руски GLONASS) за сателитску навигацију и позиционирање. Располаже савременим уређајем за заштиту од пожара, НХБ уређајем са филтровентилационим системом, клима-уређајем, додатним прибором за довод ваздуха мотора.

Још један актер приказан на паради кориштен је у рату у Украјини, а то је комадно возило БМД-4 познато и као Ракушка, која је употребљавана у кијевској области. ово возило руси означавају и као Објект 955М”, првобитно је развијен на бази БМД-4, као БТР-МД. Возило је требало да замени старије варијанте десантних ОТ БТР-Д (БТР-Д1 и Д2). Први пут у јавности је приказано на Паради победе 9. маја 2015. Оклопно тело је по конструкцији слично као БМД-4М, маса је 13,2 т. У предњем делу су места за два члана посаде возач и командир, који је уједно нишанџија митраљеза лево иза возача. У средини возила је простор за 12 падобранаца, а позади моторно-трансмисионо одељење. Напред су три отвора за улазак у возило, а изнад десантног одељења је већи отвор са поклопцем. Унутра, на боковима, има рамове за постављање носила за рањенике. Од три перископа, возач замењује средњи са пасивним перископом за ноћ. Командир и митраљезац имају своје нишанске справе. Погон обезбеђује дизел-мотор 2Б-06-2 од 450 КС,. Максимална брзина кретања је 70 км/х, а просечну од 45 до 50 км/х. Возило је амфибијско.

У питању је тростепена балистичка ракета на чврсто гориво и настала је као усавршавање балистичке ракете Топољ М РТ 2ПМ2. Ракета носи осзнаку РС-24 Јарс. У оперативној употреби руске војске је од 2011. године Ракета се лансира методом хладног лансирања. Бојеву главу чине четири нуклеарне бојеве главе јачине од 150 до 500 кТ. Систем за навигацију чине инерцијални систем и GLONASS систем за сателиско позиционирање.

Ракета је запаокована у контејнер и смештена на шасију тешког теретног возила МЗКТ-79221. Осим мобилне постоји и верзија смештена у ракетним силосима. До сад је произведено 60 примерака ових ракета. Ракете иначе имају домет 10.500 км, дужине су 23 м, ширине 1,8 м, а максимална маса ракетек је 49.000 кг.

Као последњи на дефилеу појавила се и роботизована палтформа Уран -9 која до сад није борбено употребљена.

Руска војска иако од 2019. године поседујуе роботизовану платформу Уран 9, коју је приказала била пре годину дана на војној вежби “Запад 21” није ниједном кориштена у Украјини, иако је било прегршт сиуација где је ова наоружана роботизована платформа могла бити максимално искориштена.

Интересантно је што је ова роботизована платформа кориштена већ била борбено у Сирији. Резулати су били опречни, па је то делом утицало зашто ова палтформа се не користи у Украјини.

Роботизована наоружана платформа Уран-9 настала је из инжињеријског возила Уран-6. Уран -9 јавно је први пут представљен на војном форуму “Армија 2016”, а исте године руска војска примила је на опитовање 22 предсеријска возила.

Ово беспосадно возило је тежине 10 тона, дужине 5, 12 м и висине 2,5 м. Покреће га дизел мотор који омогућава максималну брзину од 35 км/х на асфалту и 25 км/х изван пута. Оклоп овог беспосадног роботизованог система омогућава заштитут од малокалибарског наоружања и делова граната.

На ово возило постављена је наоружана купола, коју чине једноцевни топ 2А72 калибра 30 mm у верзији модула АБМ М30-М3 и спрегнути митраљез калибра 7,62 mm ПКТМ. На боковима куполе са сваке стране налазе се по две противоклопне ракете “атака” домета 6 км, четири противавионске ракете “игла-с”, али опционо може И до 12 невођених термобаричних ракета типа “шмељ” домета до 1 км.

Ова платформа у свом саставу има И ТВ камеру, термовизију и ласерски даљиномер, а на подижућој платформи и ласерски канал за вођење противоклопних ракета атака. На куполи се налазе и антене за даљински управљање возилом и наоружањем.

Ураном-9 се управља из мобилног управљачког центра смештеног у кабини на теретно возило конфигурације 6×6 из које се може управљати са више оваквих роботизованих платформи. Такође управљање овом плафтомом је могуће вршити и изван управљачког возила, односно преносног управљачког система на домету до 3 километра.

Оно што се овом возилу највише замера је недостатак стабилизације, због чега возило да би борбено деловало мора да се заустави и тиме постаје лака мета и плен. Једна чета оваквих возила састоји се од четири борбене платформе, два вучна воза за превоз оваквих возила и управљачки центар. Упркос свим тим манама начињена су дотатна побољшања на овим возилима И она су могла да буду употребљена.

Вести о домаћем и страном наоружању прочитајте ОВДЕ.