ЦРНЕ СЛУТЊЕ - ИЗ ШКОЛСКЕ КЛУПЕ У БОЛНИЧКУ ПОСТЕЉУ: Катарина (14) од лета се боти са подмуклом болешћу!
Прошли летњи распуст Катарина Фрањушић (14) провела је уживајући са пријатељицама. Онда ју је заболела десна рука, а како је интензивно тренирала са мажореткињама, није томе придавала велики значај.
Докторка опште праксе сматрала је да се ради о упали мишића, али након што јој је после месец дана рука натекла, скенер у Мостару потврдио је најцрње слутње - Катарина има сарком.
УЖАС У СЛОВЕНИЈИ: Младић (22) убио три члана своје породице, а потом извршио самоубиство
КОРОНА ПРЕДАХНУЛА ЗА ВИКЕНД: Северна Македонија са 515 новозаражених у последња 24 сата
ЦРНОГОРСКИМ УГОСТИТЕЉИМА ПРЕКИПЕЛО: Најавили отварање објеката за четвртак, упркос забранама
Мама Ивана у том је тренутку била на сезонском раду у Дубровнику.
- Супруг ме је замолио да се вратим кући у Раму на дан, два, није ми говорио зашто. Катарина је одлично изгледала, није ми било ни на крај памети да се догађа нешто опасно. Лекар ми је објаснио да је реч о раку костију. Замало сам се срушила - присећа се мама шокантног тренутка од којег свет њене породице више није исти.
Катарина је мами понављала да жели да иде кући из болнице и да јој је досадно.
- Бол ће ускоро проћи - говорила је.
- Плакала сам кад није могла да ме види, нисам имала снаге да јој кажем. Замолила сам доктора да ми помогне - каже мама.
Заједно су јој рекли да има тумор - остеосарком.
- Уписала сам "сарком" у интернет претрагу и видела - рак! Ујак ми је баш недавно умро од рака, мучио се јако. Гледала сам га таквог и мислила сам: Боже, нећу ваљда тако и ја... Занимало ме је само када ћу се вратити кући, када ћу опет на тренинг, када ћу се дружити са другарицама. Мислила сам да ће трајати месец, највише два - присећа се Катарина.
Од тог јула 2019. године и она се потпуно променила.
- Другачије гледам на живот. Ситнице које су ме тада бринуле данас су ми потпуно неважне. Ништа ми, заправо, није битно као здравље. Сада ми се чини да сам била незахвална - искрена је.
Катарина и мајка су из родне Раме послате у загребачки Институт за туморе, који им је већ више од годину дана други дом.
Изгубљене у болници
- Нас две улазимо у болницу, а око нас деца без косе, бледа... Биле смо изгубљене - прича мајка и додаје да је срећа у несрећи била што је могла да буде са ћерком 24 сата дневно.
То им је био једини спас. Прва три месеца биле су, кажу углас, као у неком трансу. Након 20 дана почела је хемотерапија али болест се чак проширила, па је морала на још терапија.
У септембру је Катарина требало да крене на наставу, а уместо тога била је у болесничком кревету у далеком Загребу. У почетку није ни знала да постоји школа у болници, а кад је сазнала, то ју је орасположило. Учење је Катарини мелем који јој барем мало одвраћа мисли од тешке стварности. И на тренутак се чини да је живот нормалан. У болници учитељи и професори држе наставу у учионици, а ако малени пацијенти нису у могућности, дођу до њиховог кревета. Ако их је више у истом разреду, раде заједно.
- Енглески нисам волела, а сада ми је постао доста драг. Професорица ме је пуно научила, сјајна је. Заправо је такво индивидуално учење једноставније. Имам добре оцене, четворке и петице - похвалила се Катарина, коју професори редом хвале. На наставу је ишла између хемотерапија и тешких нуспојава.
- Хемотерапије имају боје, црвена је била најгора. Знала сам ноћ и дан да проведем седећи наслоњена с главом на колена. Знало је да буде претешко - прича за "Јутарњи.хр".
Не може да пише
- Она је дивна. Борац је, позитивна и храбра, а не губи оно детиње у себи. Ужитак ми је да радим с њом, али и изазовно јер не може да пише, па јој штедимо руку - каже Данијела Бејук, Катаринина професорица енглеског и немачког, која од првог дана 2004. ради у Школи у болници.
Последњих пет година искључиво је на Одељењу онкологије у Институту за туморе. Школа у болници у Клиници за дечје болести Загреб делује као подручни разредни одељења Основне школе Изидора Кршњавог.
- За тај посао морате да будете јако флексибилни. Ми ускачемо кад дете нема анализе и када је физички спремно за наставу - каже професорица.
Школа у болници започела је с радом почетком 2004. године при Клиници за дечје болести Загреб. Наставу од првог до осмог разреда стручно спроводи 19 учитељица (пет учитељица разредне и 14 учитељица предметне наставе) ОШ Изидора Кршњавог на свим болничким одељењима. Наставни план и програм спроводи се кроз редовну наставу, изборну, допунску и додатну наставу и vannastavne активности.
Зависно од здравственог и психофизичког стања сваког ученика, настава се изводи уз примену савремених наставних метода, средстава и помагала, и то индивидуално или у малим групама. Због короне је и настава онлајн, а од јесени одржавају наставу преко Зума.
- Осим учења, ту је и психолошки моменат. Трудимо се да одржимо ведар дух. Некад радите с дететом, а сутра га изгубите. То јако тешко пада, али опет диже нас то што знамо да помажемо маленим пацијентима - каже професорка Бејук.
У децембру 2017. године покренута је хуманитарна акција "Моја учитељица зове се Нада" кроз пројекат "Покажи љубав" у сарадњи с Ротари клубом 1242 Загреб. Циљ акције био је прикупљање новца за куповину дигиталне опреме како би се опремиле учионице и собе на обе локације на којима се одржава настава школе у болници. У октобру 2018. године донирали су 442.921,20 куна.
- Похађањем школе у болници, која је и прилагођена дететовом здравственом стању и потребама, олакшава се одвојеност, умањује се стрес, боравак у болници постаје занимљивији, омогућава се редовно усвајање наставних садржаја и наставак редовног школовања са својим вршњацима и умањује траума болести. Учитељице школе у болници свакодневно комуницирају с родитељима - рекла је Лидија Соса Шименц, директорка ОШ Изидора Кршњавог. Донација Ротари клуба омогућила је и Катарини да добије таблет с којим прати наставу.
Њој се сарком почетком године напокон мало повукао, па су могли да јој оперишу руку. Било је то на Дан заљубљених, 14. фебруара. Годину дана Катарина и мама Ивана нису биле код куће, накратко би их само пустили у загребачки стан удружења Љубав је на делу. За прошли Божић дошао им је остатак породице, Катаринин тата, брат Марин (18) и сестра Николина (9), па су заједно провели празнике. Пре два месеца Катарина је кренула у осми разред, и даље у школи у болници.
Недавно је опет имала операцију руке, морали су да јој изваде шипку. Имала је бактерију у ножном прсту који је требало оперисати, па уринарну инфекцију... И хемотерапија сваки месец.
- У стану смо удружења и често се враћамо у болницу. Мостарска болница нема све што нам треба - објашњава Ивана.
Пред Катарином је прилично дуг пут, чека је још сигурно годину дана терапије. Питали су је какве жеље има.
Дечје бриге
- Једина жеља ми је да оздравим - каже у даху. - И да оздраве сва деца на онкологији.
Да барем нико више никад не буде болестан. Хтела би опет да буде код своје куће, замишља целу своју породицу у дневном боравку. Волела би и да плеше. Овог лета накратко се вратила кући. Било јој је то као сан. Тешко је, каже, вратити се пријатељима.
- Они су опуштени, а мени је све стало пре годину дана. Људи не знају како да ми приђу. Кад је најбоља пријатељица дошла да ме посети у Институт, виделе смо се на ходнику. Расплакала се кад ме је видела. Пре смо биле нераздвојне - говори Катарина.
Тешко је носити се с толиком физичком боли. Иде дан по дан. Кад си на одељењу, свако јутро те боцкају - у прсте, вене, у порт на врату. Некад јој прсти буду толико модри да више не могу да је боду.
Што јој највише фали?
- Ништа материјално. Тата, сестра, брат, претходни живот, дружење, шетње. Само да имам бриге 14-годишњакиње - закључује Катарина.