СРПСКУ ДЕЦУ са Петровачке цесте никад нећемо опростити: Годишњица НАЈКРВАВИЈЕГ злочина у "Олуји"

Прошло је 23 године од како су 7. августа 1995. године хрватске ваздухопловне снаге ракетама гађале колону српских избеглица које су морале да напусте своје домове због хрватске акције "Олуја". Између Босанског Петровца и Кључа усмрћено је 10 ненаоружаних цивила, а тај злочин је познат као Злочин на Петровачкој цести.

Хрватски пилоти су јасно могли да виде да се ради о цивилима, а не војсци. Ипак, они испаљују неколико пројектила и убијају четворо деце, петоро средовечних и старијих лица и једну девојку, а тешко рањавају преко 50 људи, махом деце. Многи су остали доживотни инвалиди.

Као да није било довољно што су морали да беже главом без обзира са својих рођених огњишта, овом злочиначком акцијом хрватских ваздухопловних снага у секунди је угашено 10 живота.

Погинули су Даринка Дрча (68) и њени унуци Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), брат и сестра Невенка (11) и Жарко (9) Рајић, Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко (13), Мика Ковачевић (93), Бранко Стјеља (72) и његов син Мирко (34).

Мирко Стјеља, који је са породицом био у "мерцедесу" који су гранате погодиле, буквално је обезглављен, док је његовом оцу Бранку, којег су гелери погодили у чело, глава преполовљена.

Миркова рањена супруга Ведрана, која се води као индиректна жртва, преминула је 20 дана касније након што се породила у Србији.

Председник Документационо информационог центра "Веритас" Саво Штрбац истиче како су Хрвати гађали искључиво тракторе и камионе, односно цивиле.

- 7. августа око један сат поподне сазнали смо да су нам хрватски авиони на Петровачкој цести тукли место Бравско, да су нам тукли колону, да има мртвих и рањених. Касније смо сазнали да је убијено 10 људи, од чега петоро деце. Отац и син из села Заграда су страдали у мерцедесу. Испред њих је била њихова робина, израњавани. Та жена чији су муж и свекар убијени је после неколико недеља умрла на порођају у Новом Саду. Вероватно је сама повреда и тај стрес што је видела мужа обезглављеног у аутомобилу који гори кумовало томе. Авион који је бомбардовао цивиле се после вратио, али није их опет бомбардовао јер су рекли да је задатак извршен, да су погодили некакве тенкове, што није тачно. Тукли су само тракторе и камионе - каже Штрбац.

Крајишке Србе је мука натерала да те 1995. године прођу истом цестом као и њихови преци 50 година раније. Наш познати песник Бранко Ћопић опевао је страдање Срба за време Другог светског рата у својој песми "Петровачка цеста". Вероватно нико није могао да наслути да ће српски народ проћи истом крвавом цестом пола века касније, потеран од истих злочиначких руку.

Хрвати се данас поносе овом акцијом, а српску децу и старце који су том приликом свирепо убијени називају колатералном штетом. За овај стравичан злочин нико није одговарао. Тужилаштво БиХ, упркос обећањима, није поднело оптужницу.

Августа 2006. на месту злочина подигнут је дрвени крст, од стране Породица погинулих и несталих РС. Године 2010. ДИЦ Веритас покренуо је акцију и направио мермерне плоче око тог дрвеног крста, где су била исписана имена жртава, починиоци злочина и време догађаја.

У ноћи између 3. и 4. јула 2011. године непознати починиоци су срушили спомен-обележије жртвама на Петровачкој цести.

Веритас покреће, новембра 2010. године акцију за прикупљање средстава за нови метални крст. За нови крст је ангажован и млади архитекта Марко Билбија. На захтев Веритаса, пошта РС отворила је на месец дана телефон, преко ког је прикупљен већи део средстава за тај крст. Поред места погибије на узвишењу, откривен је метални (од росваја) споменик висок 6,5 метара 7. августа 2011. На споменику пише да споменик подиже Веритас са пријатељима.