ПОТРЕСНО! "Терали су нас да гледамо како их УБИЈАЈУ" Срцепарајућа исповест преживелог човека из логора Јасеновац - Сестре и брата никада више није видео

- У пролеће 1942. године на велико се причало по селима Поткозарја да ће Немци и усташе да изведу офанзиву да би уништили све партизане и поткозарски народ који је помагао партизане. У страху од те офанзиве народ је почео да се склања у планину Козару па тако и моји родитељи са нас четворо деце, моје две сестре, брат и ја. Након пада Козаре сав тај народ теран је према Старој Градишки, према логору Јасеновац. На том путу било је пуно поубијаних. Усташе и домобрани су ударали људе у колони да се брже крећу. Мој отац је на то ударање реаговао, рекао је да можемо брже и њега су одмах извели из колоне и стрељали поред пута - присетио се раније за Блиц преживели логораш, који је, када се све то десило био дете.

- Ми смо наставили даље са масом света преко моста да прелазимо Саву на путу за Јасеновац. Ту су усташе бациле неколико људи са моста у реку... ”Они су помагали партизане” говорили су и бацали неке старце у воду. Чим смо прешли мост нас су усмерили уз обалу Саве према логору. Говорили су нам да је то последњи пут којим се крећемо и да се никад нећемо вратити - прича он док му се поглед губи у даљини. Каже да су неколико дана пешачили до Јасеновца.

"Дете су бацили у вис и дочекали га бајонетом"

- Када смо стигли видео сам логор ограђен бодљикавом жицом, високе стражарске кућице у којима су биле усташе са митраљезима. Одмах на улазу у логор почели су да одвајају децу од мајки. Мајка која није хтела да преда децу усташама одмах је била ликвидирана. Испред нас је стајала једна млађа жена са дететом у наручју и није хтела да га пусти. Усташе у црним униформама које су звали Црна легија пришле су јој с леђа и један од њих јој је забио бајонет у леђа. Жена је пала и испустила дете које су узела друга двојица и бацили у ваздух да би га један дочекао на бајонет - сећа се страшне сцене којој је присуствовао при самом уласку у логор.

Њега су као седмогодишњака такође одмах одвојили од мајке и разврстали по старости са осталом децом.

- Гледали смо како убијају и кољу. После тог развајања никада више нисам видео своје сестре и брата. Терали су нас да гледамо како убијају и кољу. Сећам се како су по десет или петнаест људи везали жицом па су их онда тукли маљевима, чекићима и неким полугама док сви нису попадали. Онда су други логораши морали да одвуку те убијене до реке Саве где су их бацали у воду, да би онда усташе убиле и те који су их вукли. То је било страшно за гледање, али су нас терали да будемо ту у близини. Сећам се и призора како један усташа седи на два, три заклана логораша, пуши цигару и пије неки алкохол. Рукави су му били заврнути до лактова, а руке крваве. Када је попушио цигару, тражио је да му доведу неку партизанку са Козаре... Сећам се и да су кували неку чорбу у казанима, а како није било довољно за све, пуштали су да се народ отима за храну. Они се онда одмакну од стола и пуцају или боду сабљама и тако убијају логораше - сведочио је о овим страхотама несрећни човек.

Деци облачили усташке униформе

Једног дана су њега и много друге деце утоварили у сточни вагон и повели на пут.

- Затворили су врата вагона и негде су нас возили. Тај пут је дуго трајао, а ту је било доста болесне, гладне и жедне деце. Кад је воз стао, када су отворили врата, чули смо да је то Загреб. Пуно деце која су поумирала у вагону су бацали на једну гомилу, а живе су одвајали на другу страну. Нас су потрпали у камион и одвезли у неко прихватилиште где смо били десетак дана и ту смо добили мало воде и хране. Онда су нас поново убацили у неки сточни вагон и одвезли у логор Јастребарско. Тамо је већ било пуно деце, а бригу о њима су водиле часне сестре док су усташе чувале логор. Давали су нам да једемо, а имали смо и воду за пиће - прича он, који је тада са осталом мушком децом смештен у подрум тамошњег дворца, док су у приземљу била женска деца.

Запрежна кола су свакога дана одвозила тела деце.

- Тамо су нас те часне сестре училе како да се молимо богу на католички начин и училе су нас неке песмице. Оне су биле строге, у црним униформама и са штаповима којима су тукле непослушну децу. Деца су била неухрањена и болесна, често су умирала па су свако јутро испред дворца долазила једна запрежна кола која су одвозила негде мртву децу. Тамо су нас облачили у мале црне усташке униформе са капама на којима је било слово “У”, тако су нас фотографисали и те слике су вероватно слали негде. Говорили су нам да кад порастемо морамо да будемо боље усташе од њих. Било је и усвајања деце од стране хрватских породица. Ако им се свидите они вас усвоје и дају вам ново име - објашњава он.

Ова агонија је трајала сувише дуго, све док једне ноћи партизани нису напали логор Јастребарско.

- Тада су партизани побили доста усташа и одвели са собом старију децу која су могла да пешаче, а ми млађи смо остали. У то време у нашим поткозарским селима преживели родитељи су чули да у Јастребарском има живе деце па су кренули да их траже. Из мог села су дошле две комшинице које нису нашле своју децу али су препознале мене и вратиле су ме у моје село које се налази између Бањалуке и Приједора. Ту сам нашао мајку која се вратила из Јасеновца. Она је док је била у логору морала са још неколико жена да обрађује земљу и чисти штале по околним кућама и један добар хрватски сељак је једне ноћи успео да њих неколико жена пребаци чамцем преко Саве те су оне даље пешице успеле да се домогну Поткозарја - испричао је своју потресну животну причу.

Како каже, сестре и брата после уласка у логор Јасеновац никада више није видео.

Извор: Србија Данас/Ало!/Аутор: Сузана Трајковић